У темељу овог празника, рођења Господа нашег Исуса Христа, лежи избављење наше, рађа се Спаситељ наш. Врло је важно знати од кога нас он заправо спасава и на који начин. Рађа се да нас избави од ропства, страшног и општег ропства, у коме се налази не само један човек, један народ, једна генерација, него целокупна људска природа као таква. И сва она кретања унутар људске природе, рађања и умирања, одвијају се у тим јасно ограниченим оквирима. Притом, границе су непремостиве за сваког човјека, а говоримо и мислимо на ограничење смрћу, гријехом и тамом демонском. И заиста, ни један човјек, од кад се људска природа одвојила од Божијег благослова, није био кадар, није ни данас у стању да изађе из тог проблема, да га превазиђе, да га ријеши, да га премости. Дакле, сав људски род налази се у тамници, у ропству.

Једини који може и хоће да нам помогне, који власт и силу има, јесте Онај чијем се рађању приближавамо, у овом педагошком и светотајинском посном кретању. Јер Он ће као Онај који је изнад гријеха и изнад смрти сићи и донети нешто сасвим ново. Доћи и ослободити нас, спасавајући не само једног човјека, него све народе. Он ће то донети људском роду на чудесан и величанствен начин, као Бог од Бога, као свјетлост од свјетлости, као живот од живота, као истина од истине. Сићи ће са небеса и примити нашу природу и од тог тренутка постати човјек, а остајући Бог, и кроз своју личност дати могућност свима нама да се сјединимо са њим, да у њему покој нађемо, да одморимо, да се насладимо Животом који истиче из њега и кога има у изобиљу до те мјере да може да задовољи све наше потребе и у времену и у бескрајној вјечности. То је заиста моћно и на тој истини се треба задржати: какво је биће Онога који се рађа у Витлејему, кад из себе може да нахрани душе које ће вјечно живјети. 

Дакле, много је важно, приступајући божићним празницима и рођењу Спаситеља нашег, да признамо проблеме који нас ломе, страх који нас паралише и немоћ која нас поражава на свим плановима. Јер, ако смо добро информисани, нема ни једнога који може смрт да заустави, нема ни једнога који може од гријеха да нас ослободи, нема ни једнога кога ће ђаво послушати и чијој ће се вољи покорити. Напротив, видимо само масу разоружаних људи, немоћних пред силом смрти, немоћних пред силом демонском. А Овај који се рађа је једини који нас од тих зала ослобађа, и другога нема и неће бити. Зато је врло важно и надасве пожељно да се у овим претпразничним данима смијело суочимо са тим проблемима, јер ево избављење нам се приближава, Спаситељ се рађа.

У питању је заиста велики догађај из домостроја нашега спасења. Неупоредиво већи од било којег другог. И од рађања наше деце, већи од нашег живота, већи од целокупне људске природе, и од свих људи свих времена. Откривање велике тајне, Бог се јавља у тијелу, Син Божији постаје Син човјечији. Живот се јавља у тијелу, Истина се јавља у тијелу. Царство Небеско отвара се кроз људску природу Сина Царевог. И свака површна пажња представља велику опасност, јер само благодатном силом Духа Светога, ми у оном детету можемо препознати Бога. Без Духа Светога ми ћемо проћи поред Њега и ући у неки од тржних центара, трговати по божићним попустима, испромашивати се на безброј сличних начина, упадајући у замку те анти-божићне атмосфере. Јер све што не приводи Христу, Сину Божијем, све што нам не открива дубину тајне његовог очовјечења, оваплоћења, то је све анти-божићна атмосфера, анти-божићна пропаганда.

Зато је празник Рођења Господњег велики празник и у њему треба да се улије сав наш живот са свим нашим очекивањима и надањима. Свим срцем треба да уронимо у дубину тог празника, јер Отац нас је тако заволио и тако великим благословом благословио поред свега што смо урадили и поред непослушности и поред дрскости и поред многих других застрањења ипак нас није оставио, него како је обећао, тако је и дао, дао нам је Сина својег, да њега препознамо и да се кроз њега Оцу вратимо.

У тајни Божића, сви људи су призвани да приђу Господу и да се насладе небеским и царским животом. Све наше свете тајне дишу тим животом: крштење, миропомазање, а посебно царска и божанствена Литургија, где се управо његовим Животом хранимо, напајамо и ослобађамо гријеха, смрти и ђавола, и постајемо Духом Светим усиновљена деца небеског Оца, који нас прима и препознаје, само уколико ми примимо и препознамо његовога јединороднога Сина.

Још нешто, то је много важно – бесјемено зачеће. Кад кажемо бесјемено – не од човека, но од Бога, силом благодатном, долази до прекида оног континуитета у оквирима пале природе, где се болест преносила зачећем. Болесне мајке које рађају болесну децу. Ту је у питању затворени круг пале природе, смртан рађа смртнога, болестан болеснога, грешан грешнога и тако и никако другачије. Овде долази до прекида – имамо пречисту, дјевствену утробу Пресвете Богородице, која је била припремана на посебан начин, одгајана у Светињи на Светињама, које се није дотакла никаква нечистота, како нас учи Дух Свети преко Светих Отаца, чак ни у помислима.

И на неизрецив начин, најприсније, долази до сједињења Божанске природе, силом и дејством Духа Светога, и њене пречисте крви и долази до Тајне. И још нешто: тајна зачећа, и на природан начин, и даље је тајна, зар не? А овде се ради о неупоредиво узвишенијем дејству, дејству Духа Светога. И то је величанствено, да је тај круг пале природе напукао, да имамо нови коријен, нови чокот, ново извориште чистога живота. Дакле, зачеће је без гријеха – у самом старту, у првом додиру гријех ишчезава – велики непријатељ. Пазите, то је врло важно да знамо браћо и сестре, гријех је страшан непријатељ, непомирљив и непобједив за сваког од нас. А ђе сте видјели да вас неко лијечи од гријеха? Ко се бави тиме? Све болести иду из гријеха. У реду, може ли то неко из коријена да ишчупа? Не може нико. И то до те мере не можемо да смо ми данас гријех прогласили за врлину. Лудило, патологију, содомска изопачења ми проглашавамо за врлину. За нешто што је пожељно и апсолутно оправдано.

Е, ту се пројављује немоћ и срамота и биједа. Ту се види да не можемо против гријеха да се боримо и да га се ослободимо, него смо га признали и прихватили. И то какве пројаве гријеха? Содомске пројаве гријеха. Дакле, немоћ и биједа. Е, ту немоћ Господ, у старту, првим додиром са људском природом у тајни сједињења, поништава. Постаје човјек, зачиње се, и ми ту тајну прослављамо у великом празнику Благовијести, јер Божића нема без Благовијести. То је много важно. Није ово наша прва станица. Имамо празник Благовијести – велико кретање Архангела Гаврила који јавља Дјеви: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом и благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје, којим ће се хранити сви народи.

Можете замислити, у првом контакту, то је много важно да лоцирамо, нема гријеха, нема смрти. Ђе је смрт? Син Наинске удовице – „Момче, устани.“ А мајка иде да га сахрањује. Лазар, четири дана у гробу – „Лазаре, изађи напоље.“ И Лазар излази напоље, сједа за трпезу и руча. Четири дана у гробу, руча. Једе чорбу. Господ је поред њега, он поред Господа. И ручају. Могу само да замислим, како су они за столом гледали у човјека кога су сахранили, који је почео да се распада четвртог дана. А на глас Овога који се зачиње без гријеха, који је Бог у тијелу, диже се. После тога још 30 година живи, бива епископ.

Болести нестају, болести ишчезавају. Губави се чисте, нијеми проговарају, хроми устају, демони бивају истерани. Стихије га слушају, вјетрови и море. Ајде, изађи, па реци вјетру да стане. Ако не можеш сам, ти зови пријатеље, зови све људе да пробају да зауставе вјетар. Не могу. Ај’ сунце створи, ај’ звијезде распореди. А то је све дјело руку његових. И коначно, живот вјечни дарује Васкрсењем. Окусио је смрт, сатро је и пропутио нам пут у живот вјечни. Светим Васкрсењем и чудесним и вртоглавим Вазнесењем показао нам своју славу као јединородни Син Божији, али сад већ у људској природи. Зграбио је нашу природу, сјединио је са собом и у вјекове ће царовати у њој. А вјечне струје својег живота Духом Светим излиће на Цркву своју.

Зато је много важно да празнике литургијски повезујемо, јер мени је Рођени потребан да га једем, да се храним њиме, да ме лијечи, да ме исцељује, да ме тјеши, да ме оживљава, да ме ослобађа од страсти, помисли, демона, непријатеља видљивих и невидљивих, да ми да вјечни живот, вјечну светлост, да осетим да сам син Божији, а то могу осетити само у јединству са њим. Празник је могуће празновати само на литургијски начин и крунисати га узимањем учешћа у Тајни Причешћа, насладити се тим хлебом, напити се тог живоносног вина, осјетити његов Живот како тече у нашим венама, његов Дух како развија наш дух, његову Свјетлост у себи, да осјетимо да смо синови Оца који је на небесима и да будемо његови санаследници, да оно што има Он и наше буде, прије свега да Отац његов буде и наш Отац, Царство његово да буде и наше Царство, а ђе имате таквога Цара који је такав и који нас моли и преклиње да му дођемо, да Царство подијелимо са њим, који све наше увреде, све наше падове, све наше гријехе, милошћу утапа и жели нас, не поред себе, него жели да будемо једно са њим.

Без обзира на све могуће кризе, на сва и општа распадања, Црква је пребогата. Овамо више нема ничега, а у Цркви све више путира. Можемо сав народ да хранимо редовно, свакодневно. Чиме? Животом вјечним. Зато је много важно да овај празник у том духу истумачимо. Да приђемо као деца Божија, крштена, а ако нисмо да се крстимо. Ако јесмо, да се мало отријезнимо, мало да упоредимо себе са искуством наших предака. Ево, не морамо тражити бољи пример од Светог Василија Острошког или Светог Оца нашег Саве. Имамо најбоље могуће учитеље: премудре Свете Оце, богоносне Свете Апостоле. Имамо Духа Светога, који ће у Цркви свему да нас научи. А главно и основно је знати и тиме се, заправо, и сумира позив Светог Јеванђеља, јер на крају Јовановог Јеванђеља он открива да је сво Свето Јеванђеље написано да вјерујемо да Исус јесте Христос Син Божији и да вјерујући на прави начин имамо живот у Име његово.