Данас ћемо говорити о вери у реинкарнацију или метемпсихози, вери у пресељење душа. У питању је учење познато из дубоке древности које је посебно распрострањено у религијама индијског порекла: хиндуизму, будизму и џаинизму, али се такође сусреће и у неким другим веровањима.

У чему се састоји вера у реинкарнацију? Састоји се у томе да једна бесмртна душа може имати много тела, и након смрти једног тела, душа се сели у друго тело, није обавезно да буде људско – може да постане човек, али може постати и инсект или животиња. Шта одређује, сагласно са овим веровањима, каквим ће се човек родити након смрти? То се одређује законом карме, то јест, законом моралне плате. Верује се да је тај закон безличан, аутоматски и у складу са њим, свако, ако је био лош човек и сакупио лошу карму, добија лоше рођење, на пример, рађа се у облику свиње или инсекта. Ако се понашао добро, чинио добра дела, испуњавао захтеве конкретне религије, верује се да у будућности може да се нада добром рођењу. Ако говоримо о Индији, ако је човек из ниже касте живео праведно, онда може да се нада да ће се у следећем рођењу родити у вишој касти.

Од краја 19. века и у 20. веку, ова концепција се веома раширила у западном свету. По оценама истраживача, статистика говори да у Енглеској више од 25% становништа Енглеске, али и Америке, такође верује у реинкарнацију. Ова идеја је врло потребна савременом човеку. Треба рећи да је она на Западу претрпела одређену модификацију, јер на Истоку, тамо где су распрострањени будизам и хиндуизам у самој чињеници што постоји реинкарнација људи не виде ништа добро. Зато што непрестано борављење у свету где има толико много страдања, непрестано пресељење из тела у тело, за људе Азије представља кошмар. И ако се погледају све оне религије у којима постоји реинкарнација као елемент, све оне проповедају о ослобођењу, све оне својим следбеницима говоре да могу да их ослободе од поновних и поновних рођења: „Ми вам можемо дати излазак из овог света, из тог непрестаног круга поновних рађања“. Хидуизам и будизам су управо усмерени ка томе.

За западног човека је ова идеја измењена на начин да буде привлачна. Они који верују у реинкарнацију не размишљају озбиљно о томе да након смрти могу да се роде, на пример, као стајска мува или да су раније били црви. Они верују да се људи рађају поново искључиво као људи. И за њих је идеја реинкарнације врло позитивна, јер на тај начин живот заснован на потрошачкој идеологији можеш продужити практично до бесконачности, јер и након смрти поново добијаш могућност да у људском телу живиш и трошиш, трошиш, трошиш и тако опет и опет и опет.

Постоји још нешто због чега је ова идеја постала популарна на Западу, али и код нас у Русији у одређеним круговима. Вера у западну верзију реинкарнације представља својеврстан начин да се побегне од свести о одговорности због учињених грехова. Иако, сам по себи, принцип карме подразумева да ћеш платити за све лоше што си учинио у овом животу, суштина западне верзије је да не постоји ништа непоправљиво, све је оптимистично: „Живи како хоћеш, ради шта хоћеш. Можда ћеш и учинити нешто лоше, али ћеш затим имати неограничену количину живота са неограниченим бројем могућности да све то исправиш.“ Зато је наравно за људе који желе да живе у греху то привлачније од вере да овде живимо само једном и да ће нам за оно што смо овде у овом животу урадили, бити узвраћено у вечности, како нам говори Господ Исус Христос, Свето Писмо и Предање Цркве.

Пошто се ова идеја очигледно супротставља учењу Цркве, јавља се питање зашто је недопустиво за хришћанина да верује у реинкарнацију? Имао сам прилике да се и сам сусретнем са људима који су, како им се чинило, живели црквеним животом, редовно одлазили у храм на службе, исповедали се, причешћивали и притом веровали у реинкарнацију. Слава Богу, код нас то није толико раширено као у Енглеској и САД, али ипак у питању је идеја која лебди непрестано у ваздуху, у савременој популарној култури, а може се рећи и да се намеће. Наравно, као православни хришћани треба да будемо спремни да дамо одговор ако нам неко од наших блиских постави питање о томе. У самом Светом Писму се недвосмислено говори да „људима предстоји једном умрети, а потом суд (Божији)“ (Јевр. 9, 27).

Задатак нашег живота на земљи је да направимо избор, у питању је својеврсни испит. Господ нас приводи у овај живот, даје нам слободу и гледа како ћемо ми ту слободу да користимо. У зависности од тога чему је наше срце устремљено, да ли је устремљено Богу, истини, праведности , светости и добру или је усмерено егоизму, лажи, греху, пороку. Такав избор чини сваки човек који живи на земљи, чак и човек који не признаје овај избор свеједно га чини. И на основу резултата овог испита, одређује се вечни удео човека. Као што је Апостол Павле такође говорио: „Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6, 7). Оно што човек сеје у овом животу, жање у вечном животу. Сем тога, неопходно је указати и на неприхватљивост идеје карме за хришћанина, идеје аутоматског закона који сам по себи одлучује коме, шта и колико да се одмери за оно што је учинио. Учинио си добро, ево ти толико доброг, учинио си зло, добићеш толико зла. Јер плата, како награда тако и казна за учињено, је оно што зависи од воље нашег Творца, оно што зависи од наших односа које имамо са Њим.

Управо се на многим местима у Писму говори: „А ја се, Господе, у Тебе уздам… У Твојој су руци дани моји… спаси ме милошћу својом“ (Пс. 31, 14-16). Или „С неба гледа Господ, види све синове људске. Он је створио сва срца њихова, Он и зна сва дела њихова“ (Пс. 33, 13-15). Господ, који нас је саздао, је разумно, лично, вечно, добро Биће. Он гледа наш живот и посматра наше срце. Наши односи са Њим управо и одређују какав ће бити наш удео.

Бог, за разлику од закона карме, може да опрости грешнику, као што сам говори: „Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу; врати се к мени, јер сам те избавио“ (Ис. 44, 22). У оквиру закона карме тако нешто није могуће. Ако си урадио нешто лоше, толико треба и да добијеш. Пред кармом не можеш да се покајеш јер је у питању исти закон као и физички закони природе – пред законом гравитације се нико неће кајати. А пред Богом који је Личност је и могуће и потребно је кајати се и то може да одреди наш вечни удео.

Наравно, неки савремени хришћани, расуђујући о реинкарнацији и карми, говоре: „Па толико је људи који у то верују, мора да постоји макар нека подлога за све то, другачије не би могло тако дуго да се шири међу толико много људи“. Заиста, у том учењу постоје неке ствари које су саме по себи тачне. На пример, тачно је да човек не нестаје тренутком смрти. А што се карме тиче, на настанак и ширење овог учења је утицало убеђење код људи да мора да постоји некаква правда. Људи су видели да рецимо добар човек живи цео свој живот и умире у сиромаштву и не добија овде, у овом животу, никакву награду за добро. Са друге стране, видели су злочинце који су се предавали злу и умирали без казне. И ту жеђ за правдом коју је Господ дао свакоме у срцу, они су усмерили на стварање идеје да постоји нека карма која пре или касније узвраћа, добро или лоше. У ослањању на ове тачне интуиције, ова, ипак, лажна учења остају популарна међу приличним делом становништва наше планете.

Ми знамо шта је хришћански одговор, знамо да заиста након смрти човек не нестаје, његова душа одлази Богу који је створио, затим ће бити васкрсење када ће се људска душа сјединити са овим телом које ће васкрснути у коме је чинила или добра или зла дела и по праведности, не само душа, већ ће и тело добити плату, добру или лошу. Ми знамо да се овај принцип праведности испуњава, али не у виду тог безличног закона карме који су измислили, већ у виду Суда Божијег, Страшног Суда на коме ће Господ дати свакоме у сагласности са оним што је изабрао.

Што се тиче хришћана који желе да верују у реинкарнацију, треба рећи да постоје и јасне речи Светих Отаца који осуђују ово лажно учење. Навешћу неке од њих. Свети Теофил Антиохијски назива „ужасним и безаконим учење о томе да се душе неких селе у друге људе или неразумне животиње.“ Исто и Блажени Теодорит Кирски говори: „Питагора је баснословио о пресељењу душа говорећи да не прелазе само у тела неразумних, већ и у биљке. Ових басни се у некој мери држао и Платон. Пре њега Манес и пре њега безбожни такозвани гностици узимали су повод у томе и говорили да се у томе и састоји казна. Међутим, Црква побожних се гнуша од тих и томе сличних басни и следи речима Божијим, верујући да ће васкрснути тела и са телима душе које су живеле порочно биће подвргнуте мучењу, а које су бринуле о врлинама, удостојиће се награда.“ Свети Јован Златоусти говори: „Што се душе тиче, незнабожачки философи су оставили најсрамније учење, пошто су говорили да и људске душе постају муве, комарци, дрвеће и измишљали многа друга безумља.“ Навешћу и речи Светог Григорија Богослова које очигледно показују његов однос према том учењу: „Испразна је забава неумних људи учење да тобож душа стално мења различита тела.“

Занимљиво је колико има људи који падају под утицај различитих неправославних учења због прекомерног поверења у себе саме. То показује каква је њихова вера, јер ако верујемо Богу то значи да му верујемо више него себи самима. Неки људи говоре: „Спреман сам да верујем, али само до степена који ја признајем, до мере коју ја сам својим умом могу да схватим, док се не разилази са неким мојим представама“ – то заправо значи да човек верује самоме себи. Ту нема вере. У случајевима када човек исувише верује себи и ни за шта не сматра ни сведочанства Светог Писма ни сведочанства Светих Отаца који су јављали истину коју им је Господ открио, онда кроз такву гордост, кроз такво самопоуздање сатана и лови људе који се налазе у таквом стању.

Свети Оци који су говорили о реинкарнацији су је строго и снажно одбацивали. Треба рећи да су постојале саборне одлуке које су осудиле учење о реинкарнацији. У питању је Константинопољски Сабор из 1076. године. Трећа тачка одлуке овог Сабора гласи: „Онима који прихватају пресељење људских душа и као последицу одричу васкрсење, суд и коначну плату за живот – анатема“. За православног човека ово сведочанство треба да буде важније од неких сопствених стихијских утисака који су формирани под утицајем разноразне литературе. 

Мене је увек запрепашћивао такав однос према православној вери код људи који себе називају православнима. Наравно, делом је то и утицај наше средине јер смо сви ми васпитани тако да гледамо на себе као на центар света, „паметнији сам од свих, ја сам мерило свих ствари. Зато ћу веровати, онако како ми се допада“. Међутим, важно је веровати не онако како нам се допада, већ како је заиста. Од кога можемо најбоље да сазнамо како је заиста? Наравно, од Бога. Он је створио наш свет, Он зна све.

Сада ћемо размотрити аргументе које износе следбеници реинкарнације. Као прво, они говоре да се људи често сећају својих пређашњих живота, на пример, под дејством хипнозе. Ово је јако распрострањено мишљење и оно се промовише у савременој култури – у филмовима и књигама. Међутим, шта се заиста дешава? Постоји истраживање француског научника Мишела Јулијена. Он је анализирао сећања о претходним животима то јест оно о чему су ти људи говорили. Када је Јулијен анализирао записе великог броја таквих исказа, испоставило се да у њима одсуствују информације које не би биле познате савременој просечној особи из историјских уџбеника и филмова, чак ни из специјалне стручне литературе, већ популарне литературе. Још нешто што је занимљиво приметио, сви људи који су се присећали својих живота, увек су били у неким посебним улогама – неко је био друид, неко је био при двору неког од царева, сви они су имали значајне животне каријере. Јавља се питање, где је онда највећи део становништва, онај део који је просто сејао, орао, који се бавио занатима. Не, није било ниједног човека који се сећао да је проживео најобичнији живот. Такав став, да су они били нешто важно у претходном животу, придаје им значај у овом животу, у сопственим очима, даје им осећај да су посебни.

Када би се људи заиста сећали шта се са њима дешавало када су живели рецимо у 13. или 17. веку, онда би за историчаре то била права ризница информација. За сваки период историје постоје „беле мрље“, постоје питања која, због недостатка извора, историчари не могу да реше. И замислите када би заиста постојала реинкарнација, када би то заиста функционисало тако као што је представљено – просто узимаш човека, уводиш га у стање хипнозе и он почиње да се сећа, ти му постављаш питања, а он ти одговара све како је било, одговара на сва она питања која су о конкретној епохи остала неразјашњена, онда би сви непознати историјски подаци били откривени.

Један од психолога, Артур Хастингс, је писао следеће: „Пацијенти под хипнозом су изузетно отворени за било коју префињену, несвесну, како вербалну тако и невербалну сугестију хипнотизера. Ако их молите да пређу у претходни живот, а они нису имали претходни живот – они ће га измислити. Оно што се дешава за време хипнозе, могао би у суштини да буде сан о претходном животу који би пацијент желео да проживи. Када би хипнотизер поново хипнотисао људе, они би у стању транса могли да исправе било који елемент своје приче о претходном постојању све до неког нормалног извора, то јест, приче о особи коју су познавали у детињству, сцена из прочитаног романа или филма који су гледали неколико година пре тога“.

Ово је и омогућило стварање начина за изобличење тих сећања о претходним животима. То се назива „синдром лажних сећања“. Методику за разоткривање извора ових сећања развио је хипнотерапеут Едвин Зелик. Он је на почетку пацијенте уводио у хипнозу, питао их о прошлим животима, они су се „сећали“. Затим их је будио и говорио им оно што су му причали. Затим их је поново уводио у хипнозу и постављао питања – одакле су они узели ове информације. Људи су тада, други пут у хипнози већ наводили нормалан извор свих тих информација које су први пут тумачили као информације из претходног живота.

Познат је случај америчког психолога који је одлучио да се подвргне хипнози, видео себе као Индијца који живи у древном племену, да се налази на неким каменим грађевинама, храмовима. Њему се учинило да се сетио свог претходног живота све док једном приликом није гледао старе породичне видео снимке где је све то исто видео и сетио се да је некада са породицом посетио рушевине древног индијског града.

Треба размотрити још један аргумент који наводе у корист реинкарнације, такозвани феномен déjà vu. Када човек, на пример, дође на неко место први пут и јави му се осећање да је некада већ био ту. И то осећање може бити веома снажно. Поборници реинкарнације воле да то објасне тиме да се човек сетио да је био на том месту у прошлом животу. Не можемо да прихватимо ово објашњење јер се дешава да човек осећа déjà vu у новоизграђеној згради која је подигнута након његовог рођења и то ни на који начин не може да буде сећање из претходног живота јер то здање просто тада није постојало. Овај феномен déjà vu који се заиста запажа и мислим да су га многи и осетили у свом животу, неки научници објашњавају да понекад, приликом формирања додатних неуронских веза у мозгу, информација коју добијамо долази у област сећања пре него што дође у област прве анализе. Зато мозак, поредећи ситуацију са копијом информације која је већ дошла у сећање, долази до закључка да је тако нешто већ било.

За крај бих желео да наведем речи Светог Николаја Српског из писма које је писао православним хришћанима који су почели да се занимају идејама реинкарнације: „То [о реинкарнацији] сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком? Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром; а потом умре један луксузни богаташ, чије име уста Господа неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку. Није ли небесни Зналац, Господ Спаситељ, овом причом дефинитвно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе из тела у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи? [Нека вам то буде] за страшну опомену пак – да не тешите себе речима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешна је, али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а потом суд. За овај кратак рок, свак може заслужити бесповратно, или вечити живот или вечиту муку.“

Драга браћо и сестре, хвала вам пуно за пажњу.

Превео Станоје Станковић