Поделио бих са вама своја запажања на основу искуства многих људи. По мом мишљењу, у односима је јако важно међусобно уважавање. И можда је чак оно и важније за очување брака од љубави која се схвата просто као неко ватрено осећање, као емоције и некакав сентиментализам. Таква љубав ипак није довољна да би се брак учинио срећним и сачувао. Породични пар који у принципу поседује међусобну љубав али нема уважавање се распада. А ако се и не распадне, живе у стању непрестаног, узајамног страдања.
Шта значи „међусобно уважавање“? У питању није нека апстрактна ствар, то је оно на који начин ми себи дозвољавамо да се опходимо са нашим супружником. На жалост, данас јако често људи који, још једном понављам, воле једно друго (не говоримо о ситуацијама када се не воле) – чак и такви људи који се међусобно воле, у неком тренутку, јако брзо, млади брачни пар, тек што су се венчали, почињу да дозвољавају себи да се безобразно (кроз псовке и увреде) опходе једно према другом. Безобразно да опште са блиском особом, изливају на њу своју негативност, свој стрес, износе незадовољство или чак покушавају да намећу своје мишљење користећи начин комуникације који је веома далек од уважавања. То се завршава лоше. То је пут на коме се породице претварају у пакао. Зато се не брините само о томе да се сачувају осећања, побрините се да се сачува и међусобно уважавање.
Уморио си се на послу или осећаш неку љутњу, негодовање, немој себи да дозволиш да у таквом стању разговараш са блиским људима. И не само када је у питању супруг или супруга, у таквом стању не дозволи себи ни са ким да тако говориш. Не дозвољавај себи да понижаваш другог човека. Не дозвољавај себи да понижаваш теби блиску особу. То је као снежна лавина, што више то себи дозвољаваш, то се више повећава. И у неком тренутку то почиње да управља човеком.
Не једном сам видео људе који су проживели јако дуго једно са другим и особа би желела да измени свој однос, на пример према мужу, а не може, зато што је већ навикла, она је навикла да тако разговара са њим да обавезно све то прелази у скандал, вику и увреде. Она не схвата зашто, она у суштини нема никакве претензије према мужу, она жели да му каже нешто лепо, међутим, тај манир разговора на који је навикла, током много година, већ управља њоме. То је јако жалосно, човек се мучи, не зна шта да ради. Не треба дозволити да дође до тога. Чувајте међусобно уважавање и тада су много веће шансе да ће ваш брак бити дуг, срећан и успешан.
Има једна важнија ствар у вези љубави. За уважавање смо рекли, а сада да кажемо и за љубав. Уопште, цео свет који нас окружује васпитава савременог човека да буде егоиста. По мом мишљењу, породице се управо и распадају управо због тога што двоје егоиста просто не могу да живе једно са другим, не желе нимало да се жртвују, чак ни да поднесу најмању, најбезначајнију жртву да би се брак, односи, љубав, осећања сачували.
Егоизам је оно што суштински чини човека неспособним за било какве односе. Што је човек више егоиста то је мање способан за односе са другима, било да су у питању међуљудски односи у браку или са другим људима. Исто је и са колегама на послу, родитељима, рођацима. Зато се понекад дешава да долазе млади људи који говоре: „Ми желимо да нађемо другу половину, а никога нема, шта радити? Време пролази…“
Поразмисли, зашто ти Бог не даје да је сада нађеш? Можда просто ниси спреман. Поразмисли колико си заиста спреман да живиш у љубави. Данас када многи чују за реч „љубав“ мисле да је љубав „када мене воле“ и „када ми је добро“. Ако се нешто од овога не подудара, значи да то није љубав, значи да нам тако нешто не треба, значи да то треба одбацити и тражити ту фатаморгану негде даље. Не…
Љубав је пре свега када ти волиш, љубав је пре свега самопожртвовање. Самопожртвовање не значи обавезно да собом неког заштитиш од метка, такве ситуације се дешавају једна у сто хиљада. Не, самопожртвовање је нешто што се изражава чак и у ситницама. Рецимо, дошао си уморан са посла, а спреман си да урадиш оно што од тебе траже. Спреман си да укажеш помоћ блиској особи. Ти то не желиш, желиш да се одмориш. Међутим, једно је када ти одбијаш и говориш: „Не, уморио сам се, немој ми сада прилазити.“ Ти поступаш као егоиста. Друга ситуација је када ти ипак жртвујеш своје време, снагу, можда још нешто. Жртвујеш ради онога кога волиш. У том случају поступаш по љубави, живиш по љубави, онолико колико си спреман да се жртвујеш ради особе коју волиш. Ако ниси спреман за то, нећеш имати срећан породичан живот.
Човек који није спреман да жртвује своје интересе, своје „ја хоћу“ не може да има срећан породичан живот. Зато, ако још увек немаш особу са којом можеш да се упознаш, достојну особу коју можеш да видиш као некога са ким би могао да проживиш цео свој живот, погледај на који начин комунициараш са онима који те окружују. Да ли са њима општиш као егоиста или као човек који воли?
Опет бих желео да нагласим да се не говори о великим подвизима, то се изражава у ситницама. Да ли ти жртвујеш друге ради себе или жртвујеш себе ради других? Ту је или једно или друго. Као резултат избора који чиниш, постајеш или једна или друга врста особе. Човек који поступа као егоиста, осуђен је да буде несрећан. У питању је такође парадокс, јер би се рекло да ако си егоиста, ако се пре свега бринеш о себи, то значи да све најбоље дајеш себи, значи да треба да живиш одлично и срећно. Међутим, није тако. Што си више егоиста, то си више одвратан другима, то си више усамљен, то си више несрећан. И зато управо људи који ступају у супружничке односе, треба да упамте да без одређеног узајамног самопожртвовања ови односи неће прерасти у дуг и срећан брак.
Још једна ствар коју треба да схвате људи који су тек ступили у брак, да је нормално да се јављају потешкоће. Нормално је да се појављују можда чак и неки конфликти. То не значи да ништа не ваља, да ће све бити лоше, да се треба разићи. Многи мисле да ако није одмах кренуло како треба, да то није то. Ништа то не значи, само значи да је потребно борити се за свој брак, борити се да се он подигне на ниво на коме ти проблеми неће постојати.
Још једном бих нагласио да, по правилу, савремени брак представља сусрет двоје егоиста. И када почну да живе у браку као муж и жена, почињу да се заиста уче љубави. И управо на овом путу и мора да се ради на себи. То понекад бива тешко, понекад обоје треба да раде на себи и неке тешкоће, проблеми који се појављују током породичног живота представљају нормалну ствар. То је оно што треба да оснажи вашу породицу. И зато се не треба предавати.
И ако се код вас појављује нека тешкоћа у браку често се истог тренутка појављују неки другови, другарице, рођаци, чак мама и тата који говоре: „Шта ће ти он или шта ће ти она? Хајде, није успело, човек ти не одговара…“ почињу да вам све то сипају у уши… Треба да свим тим саветницима кажете: „Довиђења! Хвала вам, ја ћу се са својом породицом сам снаћи или сама снаћи!“ Појављује се јако много саветника који при свакој тежој ситуацији почињу да саветују „не треба ти то!“
Не! Борите се! Борите се за свој брак, борите се за своју љубав!
Ако постоји љубав, она заслужује да се за њу борите.
Ја не говорим о апсолутно свим случајевима… Дешавају се такве ствари након којих се брак заиста распада, рецимо супружничка превара, дешавају се понекад јако ружне ствари. Међутим, често се бракови распадају због апсолутне бесмислице. Колико таквих „занимљивих“ случајева постоји када су млада и младожења раскидали брак тек након што су га склопили, а све због тога што су се посвађали око јела на свадбеној трпези. Не треба због бесмислице разарати свој однос. Зашто? Објаснићу и са још једне стране.
Проблем који се у теби налази и са којим си се сусрео кроз једну или другу тешкоћу, ако ти разориш свој брак, ако се растанеш са том особом, тај проблем ће свеједно остати у теби као нерешен. И ступивши у нови однос, ступивши у нови брак, ти ћеш свој проблем донети и тамо. Зато је боље да се суочиш са тим проблемом у првом браку. Не журите да тако брзо разорите оно што сте тек изградили. За то се морате борити.
Још нешто треба поменути. Наступа одређено смањење температуре осећања. На почетку је била заљубљеност, на почетку су можда била нека посебна, велика, лепа осећања, а ето, почиње породични живот и почиње рутина. У неком тренутку почиње рутина и, наравно, није сваки дан као бајка. То је нормално, то је оно што може постати темељ истинске, чврсте, снажне љубави изграђене на међусобном разумевању и уважавању.
Када људи заиста постају једно, то је много важније од неких брзопролазних осећања која попут ветра налећу и одлећу. Тако нешто се појављује управо онда када су људи заједно „појели џак соли“. Треба се борити и са том рутином. Размислите шта лепо можете данас рећи свом супругу, својој другој половини. Размислите, то неће само од себе доћи.
Ако увек будете говорили само о ономе што је вама занимљиво, ако будете изливали своју негативност, ако будете говорили стално како вам је шеф лош човек, како су вам сместили на послу, како вас је неко исекао на путу аутом, какви се проблеми дешавају у свету, ви уносите негативност.
У свету је ионако много тога лошег, ионако нас јако много тога негативног окружује, нека твоја породица буде нешто позитивно. Међутим, то позитивно се не рађа само по себи, не треба чекати надахнуће, на томе треба радити. Просто размисли, шта ћеш лепо рећи свом супругу или својој супрузи данас. Када се враћаш кући, боље размисли: „шта пријатно могу да кажем, шта добро могу да кажем, шта занимљиво могу да кажем?“ Наравно, то није лек за све, али није ни сувишно.
На одређене знаке пажње које, да тако кажем, жене цене, мушкарци заборављају. Немојте их заборављати. Идеш путем кући, зашто не би купио цвеће? Не треба да чекаш годишњицу, ако имаш финансијску могућност, цвећара је ту, просто тако, дошао, купио и поклонио цвеће. То је ситница. Међутим, из таквих ситница се састоји живот, из њих се гради здрав однос.
