За православне хришћане, пост није тек пука дијета, обичај или нешто што се чини јер се тако „ваља“. Пост је подвиг уздржања који је неопходан на путу ка човековом унутрашњем преображају и заједници са Богом.
Прва заповест коју је Бог дао нашим прародитељима у Рају била је управо заповест о посту: с дрвета познања добра и зла не једи (1 Мојс. 2, 17). Адам и Ева су били призвани да кроз држање ове заповести покажу своју љубав и послушност према Богу, али су је прекршили. Зато за нас пост представља повратак Богу кроз послушност Његовој вољи. Држећи заповест о посту, човек прима на себе Божији благослов и постепено исцељује рану прародитељског непослушања.
Господ Исус Христос је постио четрдесет дана у пустињи. Када Га је сатана кушао предлогом да камење претвори у хлебове, Христос је одбио кушача речима: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Господ нам је тиме указао на важност духовне димензије човековог постојања. Човеку није довољан само хлеб да би живео, већ је потребно да се храни и Речју Божијом у којој је истински живот.
Човек је јединство душе и тела. Оно што се дешава у телу, одражава се у души, и обратно. Храна је једна од човекових основних потреба. Међутим, она за човека може постати искушење онда када од природне потребе постане страст и када човек изгуби меру и контролу над својим жељама. У том смислу, пост представља духовну терапију. Њиме се обнавља природни поредак у коме човеков дух господари прохтевима тела. Дакле, није храна сама по себи нешто лоше, већ неумереност у храни и потчињеност лошим навикама.
Свети Исак Сиријски учи да преједање помрачује ум, док умереност доноси бистрину. Када тело није оптерећено храном, ум је мање расејан и човеку је лакше да се моли Богу. С друге стране, пост без молитве је празан и бесплодан. Зато Свети Оци кажу да су пост и молитва као два крила којима душа узлеће ка Богу. Неумереност не помрачује само ум, него и срце – не као телесни орган, већ као духовни центар човековог бића. Господ упозорава: Пазите да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21, 34). Када срце отежа, човек постаје духовно неосетљив.
Последице преједања су јачање свих страсти, а поготово: гордости, похоте, гнева и чамотиње. Због тога Свети Јован Касијан каже да „никаква победа над другим страстима није могућа ако се прво не укроти стомак.“
Уздржање у храни постаје темељ за озбиљнију духовну борбу. Када научимо да кажемо „не“ свом стомаку, постајемо способнији да кажемо „не“ и тежим искушењима и пороцима.
Умереност није врлина која је ограничена само на одређене посне дане – она треба да буде стално стање духа. Али постоје и посебни периоди поста у току године када нас Црква позива на интензивнији духовни труд. Без периода строжег уздржања, наша умереност лако може да се претвори у комфор. Периодични пост је ту да нас „продрма“ и да нас извуче из зоне комфора. С друге стране, без сталне умерености, периодични пост био би само лицемерна епизода – човек се неколико недеља строго уздржава, а затим остатак године проводи у неумерености и хедонизму и суштински се не мења.
Разлог поделе хране на посну и мрсну није зато што је једна „чиста“, а друга „нечиста“, већ зато што намирнице животињског порекла и млечни производи спадају у „тежу“ храну за људски организам чије уношење јаче подстиче страсти, него када је у питању храна биљног порекла.
Веома важна компонента хришћанског поста јесте и то што се њиме укључујемо у празнични и богослужбени живот Православне Цркве. Средом постимо сећајући се Јудине издаје, а петком постимо сећајући се Христове крсне смрти. Божићни и Васкршњи пост припремају нас да што достојније дочекамо два најзначајнија хришћанска празника – Божић и Васкрс. Апостолски и Госпојински пост су установљени у знак поштовања према Светим Апостолима и Пресветој Богородици. На овај начин пост постаје саборни подвиг у коме учествује цела Црква, а чији је врхунац сједињење са Господом Исусом Христом у Светој Тајни Причешћа.
Пост, дакле, не треба схватити као терет, већ као пут ка духовној радости и слободи. Пост нам помаже да лакше побеђујемо страсти и будемо пријемчивији за Божију благодат чије је задобијање циљ нашег хришћанског живота.
Вероучитељ Милош Поповић
