Велики проблем који имају многи савремени хришћани је у томе што су престали да се радују сусрету са другим човеком. Када се сретнемо са неким у свакодневном животу, све је мање искреног погледа у очи, а све више журбе и „отаљавања“ општења. Разговор се често своди само на протоколарне поздраве. И да није слава и славских обичаја питање је када бисмо били у непосредном и неусиљеном сусрету са другим људима. Што се односа са Богом тиче, ситуација није ништа боља: ми углавном размишљамо о томе шта мора да се учини, шта треба, шта „ваља и не ваља“… а заборављамо да је пре свега потребно да се радујемо сваком следећем сусрету са Господом, сваком богослужењу, свакој шанси за личну и саборну молитву. На то нас увек и изнова подсећа празник Сретења, односно празник (су)сретања човека и Бога.
Свети Симеон Богопримац, за кога јеванђелист Лука каже да је био побожан и праведан и да је Дух Свети био на њему (ср. Лк 2, 25), радосно је ускликнуо када су донели Христа у Јерусалимски храм (в. Лк. 2, 28-32). Он је жарко ишчекивао долазак Месије, будући да је био пун благодати Духа Светог која се даје само људима који имају праву веру и врлински живот. Хришћанин по том примеру не сме себи дати покоја у духовној борби све док се у душу свецело и постојано не настани благодат Духа Светог (уп. Пс. 132, 4-5). Тек када она дође и када човека изведе на пут богопознања, онда наша душа налази истински мир и спокој. Тада то више није вера по сведочењу, већ вера по виђењу и тада човеку нико не мора да објашњава нити да га утврђује ни у чему јер он сам постаје Сведок (уп. Јн. 16, 23). „Сад отпушташ у миру слугу свога Господе…“ биле су чувене речи Симеонове које понављамо на сваком вечерњем богослужењу. Он је стрпљиво чекао испуњење обећања Божијег и када се удостојио боговиђења, постигао је мир за којим је трагао и који је ишчекивао. Тај мир није ништа друго до онај за који Апостол Павле каже да је Царство Божије мир и радост у Духу Светом (в. Рим. 14, 17).
Ми се нисмо удостојили да попут Светог Симеона на својим рукама понесемо Богомладенца, али смо зато удостојени његовог Тела и Крви, удостојени смо могућности да га примимо у себе саме, да га сместимо у своје биће, да будемо христоносци. Господ нас упозорава да из срца излазе нечиста дела и зле помисли (в. Мт. 15, 19) и да је оно централни орган човековог бића: да је срце оно што смо ми сами. Најчешће је потребно да уложимо велики труд да бисмо га очистили од страсти и то се пре свега чини кроз покајање и умно-срдачну молитву у светотајинском окриљу Цркве. За такву литургијско-подвижничку делатност нам поред Светог Симеона Богопримца добар пример даје још једна особа о којој говори данашње Јеванђеље: пророчица Ана, кћи Фануилова (в. Лк. 2, 36). Она је читаве деценије проводила при Храму – у молитви, посту и другим подвизима – и удостојила се да види Богомладенца Христа пред крај живота (в. Лк. 2, 37). И ми треба да се трудимо да духовно обрађујемо наше унутрашње биће, колико год времена да је потребно за његово очишћење. Господ ће видети наш труд и благодат Божија ће доћи када се за то стекне пуноћа времена.
Потрудимо се стога да задобијемо радост сусрета са Господом. Хитајмо му бодро у загрљај и чинимо све што је до нас да би се удостојили благодати Духа Светог. Она ће нас обрадовати када сама то буде хтела. И тада ћемо, заједно са Светим Симеоном Богопримцем, истински и радосно ускликнути: „Сад отпушташ у миру слугу свога Господе…“, амин!
