Блажена Ксенија се родила негде између 1719. и 1731. године и живела је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је пуковник и појац дворског црквеног хора. Ништа није познато о детињству и младости Свете Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног подвига јуродства – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.
Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна пред људима, како би умолила Бога за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.
Подвиг јуродства Христа ради је један од најтежих и најсмелијих подвига којим се искорењују у човеку страсти гордости и славољубља. Јуродство је најскривенија светост под маском безумља, апсолутно одрицање од световних вредности и друштвених норми понашања. Као што и Господ на земљи немаше где главе склонити (Мт. 8, 20), тако и јуродиви живе под ведрим небом и у крајњој оскудици: „Они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“ (Јевр. 11, 38). У животу јуродивих испуњава се истина Светог Писма да „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог…“ (1. Кор. 1, 27-28).
Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи помислише да јој је Андрејева смрт помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла.“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.
Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, а сав свој иметак разделила је сиротињи. Након тога, изашла је само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – подносећи летњу жегу и страшне руске зиме, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су општи подсмех. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.
То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је већ била веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је цигле и слагала на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то, читавом Петрограду, добро позната „безумна“ Ксенија.
Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само безумна просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.
Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.
Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви све до самог изласка сунца, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.
Убрзо је окружење почело да обраћа пажњу на то да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Својом великом смиреношћу и подвигом сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром она је многима помагала у уређивању живота и спасењу душе. Неретко јој је Господ откривао самртни час непокајаних грешника да би их Ксенија на време упозорила и на пут покајања упутила.
Када се прочуло за њену прозорљивост на градским пијацама су се продавци почели тискати око ње. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један Ксенијин додир одмах исцелити.
Познат је случај када се блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена тим чудним речима, Параскева је ипак послушала Ксенију и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и потом преминула. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божији промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.
Најавила је блажена Ксенија и изненадну смрт царице Јелисавете Петровне. У навечерје Божића 1761. године, трчала је завејаним улицама Петрограда вичући: „Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!“
Па иако су сви знали за древни обичај православних Руса да се за покој душа преминулих пеку палачинке (као што се код нас припрема кољиво), ипак забринутост и узнемиреност блажене Ксеније нико није могао да докучи нити да одгонетне на кога се односе њене речи. Тек када је на сам Божић Петроградом и васцелом Русијом прострујала вест о изненадној смрти царице Јелисавете Петровне, још једном су појмили прозорљивост Христа ради јуродиве Ксеније.
На молитву и помоћ ближњима хитала је неуморна Божија угодница пуних четрдесет и пет година. Њена чежња за небеском отаџбином, за Царством мира, радости и спокоја, била је тако топла и снажна да ју је Господ након тих четрдесет и пет година подвига позвао к себи. Верујући у њену светост, народ је и даље тражио од ње помоћ. Али сада су се, уместо на улицама и у домовима Петрограда, реке људи стицале ка њеној хумци на Смоленском гробљу, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у част иконе Смоленске Мајке Божије.
Својом близином Свети освећују и творевину око себе, те она, свима који дубоко верују и молитвено траже помоћ, заиста и помаже, по речи Спаситељевој: Нека вам буде по вери вашој. Они којима је помоћ била потребна топло би се помолили блаженој Ксенији, а потом узимали грумен земље са њене хумке. Често су морали поново да насипају земљу на хумку, а када то више нису стизали, поставили су изнад хумке надгробну плочу. Но плоча је разбијена у парампарчад и људи су комадиће односили са собом. Свако ко би дошао, остављао би на гробу, према својим могућностима, нешто новца, који је потом дељен сиротима и потребитима. Прилози су пристизали у великим количинама, па су од њих око хумке поставили ограду, а потом саградили и камену капелицу.
Године 1902. над гробницом блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником.
У јуну 1988. на помесном сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.
Од дана њеног упокојења прошло је преко два века, али чуда учињена молитвама Божије угоднице не престају, нити народно сећање на њу ишчезава. Записати сва сведочења о помоћи Господњој онима за које је молитвено посредовала блажена Ксенија, значило би исписати томове и томове књига.
Нека би дао Господ, молитвама блажене Ксеније, своју милост и благослов свима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин!
