Ђакон Авакум се родио у Кнежопољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. На крштењу је добио име Лепоје. Рано је остао без оца. Његова благочестива мајка га је поучила хришћанској вери, а потом одвела у манастир Моштаницу да се школује. У манастиру га је примио игуман Генадије. Он је био мирски свештеник ожењен Лепојевом тетком, али пошто му је умрла супруга он одлучи да се замонаши.

Лепоје у манастиру изучи свете књиге и црквено појање и због свог ревносног хришћанског живота и напредовања у врлинама убрзо прими монашки чин, а на монашењу доби име Авакум. После тога га Господ удостоји и да буде рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте.

Када су 1809. године Срби из Босанске Крајине и Подкозарја, под утицајем Карађорђевог устанка, дигли буну против Турака познату као Јанчићева буна, дошло је до свирепе турске одмазде. Игуман Генадије, са својим сином јединцем Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком Божаном, био је приморан да напусти манастир и склони се од Турака. Прво су пребегли у Славонију, а потом су прешли у централну Србију. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један проседи калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Пајсије.

После пропасти Карађорђевог устанка 1813. године, турски притисак на српско становништво се још више појачао и било је само питање времена када ће се дићи нови устанак. Један од војвода Првог српског устанка Хаџи Продан Глигоријевић се склонио у манастир Трнаву код свог пријатеља игумана Пајсија са којим се договорио о дизању нове буне која је започела на Крстовдан 1814. године. Милош Обреновић је одбио да предводи устанак, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Потом се договорио са Турцима да се угуши побуна, али да се опрости устаницима који се буду предали изузев Хаџи-Продана и његове браће.

Турци су угушили устанак, али нису испоштовали договор са Милошем. Гушење буне је било одличан повод да се зада још један ударац српском народу. Ухваћено је око 300 истакнутих Срба међу којима су били ђакон Авакум и игуман Пајсије. Многи су побијени на лицу места, а остали су у ланцима одведени у Београд и затворени у Кулу Небојша. Тамо су проводили дане уз кору хлеба и мало воде очекујући погубљење.

Београдски везир Сулејман-паша Скопљак је одлучио да заробљенике погуби страшном смрћу – набијањем на колац. Турци прво поведоше игумана Пајсија са храстовим коцем на рамену и још неке Србе и одведоше до Стамбол капије која се тада налазила код садашњег споменика Кнезу Михаилу. Када игумана набише на колац он гласно узвикну: „Слава Богу!“ и после неколико дана мучења на коцу издахну.

Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно више од месец дана. Београд је постао људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, већ је било свуда, у граду и изван вароши. На Светог Саву 1815. године набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић, поп Мијаило из Љутовнице и други.

Турци, пре него што би узели живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи – ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову веру, поклањајући им притом живот. Али је мало било оних који су на то пристајали да би избегли љуте муке. Међу неколицином који одлучише да се потурче били су игуман Генадије и његов син Стојан. Генадије је постао Мула-Салија, а Стојан је постао Реџеп.

Турци, заједно са овим потурицама, почеше да наваљују и на ђакона Авакума да се потурчи са једне стране претећи му страшним мукама, а са друге стране обећавајући му разна земаљска блага. Авакум им је оставио посебан утисак због своје младости, али он одби све њихове понуде. Видевши Турци да им не полази за руком да га убеде, једног јутра изведоше Авакума из Куле Небојше, дадоше му колац и поведоше према Стамбол капији.

За Авакумом је ишла његова болом утучена мајка Божана, плачући и молећи га да се потурчи. Две-три сузе скотрљаше се низ анђелско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ из сажаљења, што је истовремено био одговор напаћеној мајци, којој стави до знања да се окане узалудног преклињања.

Остало је забележено да је Свети Мученик Авакум неустрашиво и весело целим својим голготским путем од Куле Небојше до губилишта ишао и певао: „Нема вере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божији суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго!“

Мајка није могла да одоли своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза изрекла му је последњу молбу да се потурчи и спасе свој млађани живот: „Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи“. И на ову, пуну бола, мајчину молбу Ђакон Авакум одговори:

„Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој! Брзо ћеш се обрадоват’ сину! Док пред Божије изиђемо лице; смрт избавља од свакаквих беда, цвет пролећни тек за зимом иде“.

На крају и везиров гласник приступи Авакуму и понуди му да се одрекне хришћанске вере иначе ће и њега „покосити Пајсијева црна судбина“. Међутим, ни ова последња претња није поколебала душу младићеву. У том тренутку један Турчин се сажали на њега па га убоде јатаганом у срце како би га поштедео мука. И тако Авакум пострада за Христа и веру православну 30. децембра 1814. године.

Његовим светим молитвама и молитвама свих светих мученика што пострадаше за веру православну да нас Господ помилује и спасе. Амин!