Будући Светитељ Мардарије, први епископ српске православне епархије у Америци, родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу Корнет у Црној Гори. Мардаријева мајка се звала Јела, а отац Петар (из породице Ускоковић, једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији). На крштењу је добио име Иван. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној близини некада био простран и утврђен манастир, по предању из доба Немањића. Похађао је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу на Цетињу. Рано је осетио призив ка монашком животу. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд, на даље школовање.

На своме рукоположењу за првог српског владику за Америку и Канаду (15. априла 1926. у Саборној цркви у Београду) сетио се својих младалачких дана када је шетао улицама Београда, Калемегданском тврђавом, а понајвише молитвено боравио у Саборној цркви, са једном мишљу и жељом: да се замонаши. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву где би свецело своје биће погрузио у молитву. Тадашњи митрополит Србије Димитрије убрзо му је услишио молбу. Написао му је препоруку да је однесе владици жичком Сави. Након девет година школовања, записаће касније, без знања родитеља пешице је из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на празник Ваведења Пресвете Богородице.

У Студеници, након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика, већ тада бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи родитеља, Иван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно предајући најдрагоценије што има – васцели свој живот, у руке љубави Христове. На монашењу је добио име Мардарије. У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега Свети Синод СПЦ доноси одлуку да младог 16-годишњег јерођакона пошаље на школовање у Русију. Следећих дванаест година он ће провести у драгој му Русији. Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви.

У септембру 1907. године је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру. Након две школске године, на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. Те 1908. године постао је и јеромонах. Чин синђела је добио 1912. године. Исте године је завршио семинарију са најбољим оценама. У Кишињеву je синђел Мардарије био један од главних организатора милосрдне помоћи деци сиромашних родитеља. Симпатије народа отац Мардарије није освојио само захваљујући својим проповедима. У свим његовим беседама могао се чути позив на јеванђелску љубав, а он је први пружао пример такве љубави. Позивао је на самилост и помоћ сиромашнима и први им излазио у сусрет. Код њега није било разилажења између речи и дела. То је основни разлог због кога је име оца Мардарија постало популарно у народу. Својим напорима и залагањем основао је Савез за борбу против дечије смртности у Русији.

Овај град, у коме је провео три године, напустио је очију пуних суза. Жалили су и становници Кишињева. У предговору збирке његових проповеди „Завет руском народу“, руски издавач је поводом његовог одласка из Кишињева написао: „Кишињев веома жали што је тако брзо остао без оваквог пастира, који је уживао свеопшту љубав и поштовање, што доказује свечан испраћај са златним крстом, упућена му обраћања и уручене иконе од захвалних житеља Кишињева свих звања, вероисповести и националности. У уручењу златног крста учествовали су, такође, припадници јеврејске, јерменске и других вероисповести, што је догађај без преседана у животу и историји Руске Цркве.“

Jеромонах Мардарије провешће следећих пет година у једној од највећих руских светиња, Александро-невском манастиру, где се налази и Санкт-петербуршка академија. Пријемни испит за духовну академију био је изузетно захтеван, а конкуренција за пријем оштра. Осетио је велико олакшање када је сазнао да је међу малобројнима који су положили. Током студија у Петрограду често је позиван да свештенослужи у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви, у коју је на заједничку молитву долазила цела царска породица. Позиван је био да проповеда и у школама, болницама, војним камповима. Остала су бројна сведочанства о беседничком дару и лику архимандрита Мардарија. Често су се после његових проповеди међу слушаоцима у цркви могле чути речи: „Ово је будући српски Златоуст!“

Када је избио Први светски рат желео је да буде са својим народом у тим тешким тренуцима. Премда му је остала само још једна година студија у Русији, кренуо је пут Ниша у коме се, с обзиром на то да је Београд био под опсадом, налазило седиште српске владе. Стигао је прве недеље августа 1914. године и одмах се јавио митрополиту Димитрију. Изразио му је своју жељу да остане у Србији. Међутим, када му је речено колико би у Санкт-Петербургу много значило његово присуство и наставак проповедања о ослобођењу Словена, вратио се назад у Русију где је одмах започео са серијом предавања на тему уједињења свих Словена под окриљем Русије. По препоруци Светог Синода Руске Цркве, а по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године поверена му је важна мисија да обилази ратне заробљенике словенског порекла. По повратку у Петроград, свештеносинђел Мардарије је у писменој форми доставио свој предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији: предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца; да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило њихово пријатељство према Русији. Предлог је уручен и самом цару који га је одобрио.

На Петроградској духовној академији дипломирао је 1916. године добивши звање степена кандидата богословља. Осим богословских наука, изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрограду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом каснијем раду у Америци и Канади. Учествовао је на Сверуском црквеном сабору одржаном 1917. у Петрограду када је за патријарха Руске Цркве изабран Свети Тихон Исповедник. Синђел Мардарије је током свог боравка у Русији написао неколико књига од којих су можда најзначајније: „Тихи угао Христа“, „Зборник проповеди“ и „Завет руском народу“. Сав приход од књиге „Тихи угао Христа“ подарио је руској сиротињи. Током школовања у Русији имао је прилике да се боље упозна са монашким животом у чувеним руским манастирима, од којих је Оптина пустиња сигурно оставила један од најдубљих трагова. Такође, током школовања у Русији посетио је и Цариград, Свету гору, Солун, Атину. У Светој земљи, у Храму Гроба Господњег, управо он је био изабран да началствује на Литургији истога дана када је Аустроугарска објавила рат Србији. Записаће касније да сматра вољом Божијом да је баш тога дана, када је нападнута његова земља, од свих тада присутних православних свештеника управо он, Србин из Црне Горе, био изабран да началствује на Голготи.

Мукотрпан мисионарски рад који је започео још у православној Русији, архимандрит Мардарије наставио је у још удаљенијој Америци. Наиме, Свети Синод Руске Православне Цркве је зарад насушне потребе за организовањем аутентичног мисионарског рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. године одлучио да пошаље у Америку већ осведоченог слугу Божијег српскога рода, младог синђела Мардарија Ускоковића.

Мардарије ће преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године, стићи у Северну Америку, у којој ће провести најважнији период свог апостолско-пастирског живота и рада. У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита. На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије, који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту црквену свест, он није желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Српске Цркве.

Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковица и на место управника прве Монашке школе у Србији при истом манастиру. Након тога је 9. децембра 1923. постављен за администратора Српске америчко-канадске епархије. Почетком 1923. године архимандрит Мардарије одлази у Америку како би наставио мукотрпан рад на организацији Српске православне епархије у Америци и Канади. Убрзо је организовао конференцију свештеника, од 8. до 21. фебруара 1923. у граду Гери (држава Индијана), на којој је, према речима Драгослава Драгутиновића (који је 1981. објавио животопис владике Мардарија), „успео да постигне оно што је до тада свима изгледало невероватним, наиме, да уједини и сложи све наше свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за старешину наше Цркве, да оснују епархијску конзисторију, покрену заједнички епархијски гласник ‘Српска Црква’ и да узму у претрес сва питања која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно црквено-школских општина“.

Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра, 1923. године архимандрит Мардарије је одредио да привремено седиште новоосноване Српске православне америчко-канадске епархије буде у Чикагу. Исте године, почетком августа купио је око 10 хектара земље у Либертивилу. Четрдесет миља северно од Чикага је пронашао предивно имање са вијугавом реком Дис Плеин које је платио 15 хиљада долара. Земљиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део одређен за гробље освећени су 6. септембра исте 1923. године. Литургију је служио на пољу у непосредној близини куће „Свети Сава“, где је становао.

Колико је заиста владика Мардарије целога себе узидао као живи камен у темеље Америчко-канадске епархије којој је поставио центар у манастиру Светог Саве у Либертивилу, данас најубедљивије сведочи управо овај манастир и очигледна жртва коју је требало поднети за његову градњу. Све околности су биле против саме помисли да је тако нешто могуће. Прво, неслога међу Србима и бол који је због тога носио: „Тешко ми је чути како се Срби браћа гоне и мрзе. Срце ме боли и душом страдам, и готов сам да тугујем и данас кад се не сме плакати, кад видим да се браћа гоне и мрзе“. Др Божидар Пурић говори о Светом владици Мардарију као „човеку који се одрицао свега па и самог себе. Био је калуђер без лицемерја, зависти, мржње и сујете. Разумевање и праштање за њега нису били проблем…“

Игуман Никодим Стојаковић, секретар и настојатељ манастира Светог Саве, у свом опроштају поред одра владике Мардарија између осталог је рекао: ,,Ми свештеници сметали смо му и стајали на пут његовом раду. Ми смо га често и тешко љутили и у срце вређали. Али за све то он се није светио. Молио се Богу да нам опрости и да нас просвети, јер не знамо шта чинимо. Када су га свештеници најдубље вређали, он се није опирао, него би се затворио у своју келију и тешко плакао. Види се и по томе да нам се није светио, кад је на самом посмртном часу неколико вас свештеника унапредио произвођењем у чин протопрезвитера, а друге одликовао црвеним појасом…“

Друга сметња је био недостатак новца. Често га није било ни за основне потребе, тако да је архимандрит Мардарије бивао неретко осуђен да буквално гладује.

Трећа је била његова тешка болест сушице, о чему је генерални конзул Краљевине Југославије Вукмировић записао: „Епископ Мардарије се морао неумитној смрти отимати дан по дан, да би се посветио раду међу нашим народом…“

Четврта је била Велика економска криза, која је реално само могла да спречи почетак градње овог величанственог манастира. Архимандрит Мардарије је неретко отплаћивао зајам за купљено земљиште од својих више него оскудних прихода, тако да је међу народом почело да се говори: „Мардарије манастир гради, умире од глади!“

Воћке је он засадио, а руже и плоче по дворишту његове су руке намештале: „У данима кад се налазио у Либертивилу устајао би са првим знаком зоре и долазио на градилиште, и заједно с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма, који је сваког дана показивао дивотне складне линије, и та слика му је досипала нову снагу да се истраје, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски народ у њему. Кад није радио на зидању, он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“ писао је Драгослав Драгутиновић.

Драгутиновић наводи и следеће: „Др Божидар Пурић, тадашњи Генерални конзул Државе СХС у Чикагу, причао је г. Светиславу Билбији, да је једном приликом, долазећи у манастир, видео владику Мардарија како на рамену преноси тешке камене плоче за стазу од капије до манастирског храма, и на приговор др Пурића да тако тешке послове не би требало да ради, Мардарије му је одговорио да то чини да би се уштедело у плаћању радника“. Градњу овога манастира обилно је помагао и Михаило Пупин који је, као што је познато, пружио драгоцену помоћ своме владици у сваком погледу. Манастир–сиротиште Светога Саве освећен је 6. септембра 1931. године.

Владика Мардарије је оставио следећи аманет своме роду: „Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве као вечну кућу Божију, остављам у аманет своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог владике, остављам њима и њиховим домовима мој владичански благослов“.

У своме тестаменту, који је саставио 29. јула 1935. године, владика Мардарије је своме наследнику оставио у аманет да манастир воли и чува као што га је он волео и чувао, и да сваки следећи епископ столује у манастиру Светог Саве у Либертивилу: „Новом српском епископу, који после моје смрти буде назначен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му резиденција буде овај светосавски православни српски манастир у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво посадио“.

Актом од 9. маја 1924. године, конзисторија Српске епархије у Америци и Канади умољава председника Светог архијерејског синода патријарха Димитрија, да се за Америку одреди владика и да то буде архимандрит Мардарије. Свети архијерејски Сабор је архимандрита Мардарија изабрао за владику 7. децембра 1925. године. Његово наречење обављено је уочи празника Цвети, а потом сутрадан, на сам празник Цвети, 25. априла 1926. године, свечано је обављена и хиротонија у Саборној цркви у Београду. Православна српска епархија у Америци и Канади добила је свог првог епископа. Тада му је било тридесет и шест година. Д. Драгутиновић описује чуђење народа по доласку владике Мардарија у Америку: „…у очекивању ‘деспота’ суочили су се са јагњетом Божијим, са јеванђелским пастиром и слугом Божијим, чуваром повереног му стада. Млади послужитељ Божији био је благ и пун човечне доброте, спреман на жртву и да се одрекне самога себе, препун љубави и жедан људске доброте. Такав, он је пружио раширене руке за загрљај и отворено срце целом америчком српству.“

Када се нашао на челу новоосноване Епархије, владика Мардарије, иако осетно слабога здравља, улагао је велике напоре да је организује и уреди. Какви су и колики били његови напори види се између осталог из његових бројних посланица као и многобројних посета црквама по целој Америци и Канади: „Посећивао [сам] околне цркве по реду како су ме звали. Народ свуда са одушевљењем дочекује свога првог епископа“. Нажалост, суочио се и са неслогом и нејединством међу једним делом српског свештенства које је зарад својих ситних интереса подбуњивало вернике стварајући раздор и отпор према овом великом молитвенику и већ осведоченом угоднику Божијем.

Први Црквено-народни сабор, историјски догађај за целу српску дијаспору, одржан је од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Сабор је започео архијерејском Литургијом, коју је служио владика Мардарије. Он је, иако још увек не потпуно опорављен од тешке упале плућа од које се лечио у Аризони, допутовао на сабор. Окупљене је поздравио надахнутом беседом, у којој је између осталог казао: „Браћо! Отварајући овде почетак великог Црквено-народног сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, ја као ваш Владика желим да пре свега од срца благодарим вама старима, који сте дугом истрајном борбом допринели да се велика мисао организације Српске Цркве данас остварује. Ви сте они који су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и народност, и далеко од домаћих огњишта, под тешком борбом за хлеб насушни, сачували српско име у туђини. Ви сте помагали наше мученичке свештенике, и вама заједно иде хвала за ово што данас дочекасмо…. Тражим од вас, верници моји, трку велику, тражим жртве које ће бити благословене и деци вашој корисне. Тражим да чувамо оно што су наши преци у најтеже дане ропства кроз пет стотина година очували, зато што су браћа наша, и ви сами, на крвав нож и јурише чинила од Тимока до Јадрана. Историја вас зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове вас да обезбедите себи братство, љубав, мир и слогу. Зато вас заклињем Богом свемогућим, кога овде осећам, и сабором српских светитеља који нас гледају, да један другом сви руку пружите и у љубави приступите послу ради кога смо се састали… Господ ми је дао срећу да доживим, ево данас, отварање Црквено-народног сабора, плод мојих и ваших вишегодишњих мука, и јемство да ће живот Српске Цркве у Америци и Канади бити оно што треба… Очистите своја срца и душе, прелите их љубављу хришћанском која све прашта и тако очишћени ступите на овај велики посао. Помолимо се сви Христу Спаситељу да нас Он умудри, да све решимо по Његовом закону и с Његовом помоћи, јер без Његове помоћи нема спасења. Нека вам је рад срећан и благословен.“

Владичина болест је била веома озбиљна и у оно време јој није било лека. Упркос томе, њега ништа није могло спречити да обилази, храбри и утврђује, у првом реду својим личним примером и животом, свој љубљени народ. Поводом Владичине болести, његов лекар, др Михаило Матановић, иначе владичин ђачки друг, писао је: „И пре 1927. г. Владика је често побољевао, али те године болест је узела претећи мах и постајала све тежа, остављајући утисак да неће дуго живети. Ради лечења и опоравка у неколико махова је одлазио на благи и цветни сунчани југ, у Аризону, где му је, за краће време бивало боље, да би се затим опака болест враћала појачана. То се дешавало особито онда кад је на неко време напуштао Тусон у Аризони и одлазио у друге крајеве Америке ради обавезних послова за епархију и манастир. Ти послови, путовања без одмора и особито неслога у народу, подстрекивана неоснованом злобном критиком неких свештеника и малобројних српских школаца, доприносили су да се Владичина немилосна болест галопирајући распламсава, умањује његову истанчану физичку моћ и наговештава крај живота.“

Бројни обиласци огромне Епархије, која се простирала по целом једном континенту, нису могли а да још више не погоршају његово крхко и веома лоше здравствено стање, о чему између осталог сведочи и Михаило Пупин, који у једном писму каже: „Много ми је жао да је госп. Епископ оболео. Али мада ме је та вест ожалостила није ме изненадила. Кад ми је г. Епископ саопштио у новембру месецу своју намеру да пропутује западне колоније ја сам се запрепастио, јер нисам веровао да човек онако физички слабуњав као он може ту намеру извести“.

Владика Мардарије је више пута одлазио за Србију. Тако је и о Васкрсу 1928. био у Београду, одакле је својој пастви у Америци послао архијерејску васкршњу посланицу у којој је написао следеће: „Поред свега љубав ваша везала ме је за вас – паству моју, да жудим да се што пре међу вас повратим! ‘Не верујте сваком слуху’ кажем вам апостолским речима, не верујте слуху да ћу ја примити неку од наших епархија у Краљевини СХС и остати овде… Знајте да никакве намере ни за једну епархију у Европи ја немам, јер сам Божијом вољом везан за епархију у Америци и Канади, а знајте и то, да ни на какав положај у нашој Цркви ја и не помишљам други, осим положаја којега сада заузимам. Врхунац мојих земаљских тежњи јесте да до гроба послужим Епархији америчко-канадској, моме драгом српском народу у Новом свету, којега сам за 12 година мога мисионарства у Америци свом својом душом и срцем заволео и с њиме се у добру и злу сродио и зближио духовно…“

Владика Мардарије је дубоко саосећао и са својим народом у Отаџбини. Дотицале су га се све несреће нашег народа са којим је он, Богу се молећи, туговао и патио. Д. Драгутиновић пише: „Када је 1926. г. настала поплава у делу Државе СХС и вода захватила читаве области, уништила стоку и многе људске животе, настала је глад, владика Мардарије је писмом од 17. јула те године молио Генералног конзула у Њујорку да се одмах организују одбори за прикупљање добровољних прилога, како од наших сународника тако и од Американаца, а он ће настојати да тој акцији осигура успех и код нашег народа и код Американаца“.

Служио је и радио све док га болест није савладала. Његова духовна и интелектуална снага нису га никада издавале, чак и кад је био близу умирања. Владичин дугогодишњи пријатељ и сарадник, свештеник Живојин Ристановић оставио је писано сведочанство о последњим данима владичиног кратког живота на земљи и часу када је његова душа напустила то слабо и измучено тело:

„Десетог децембра био сам у Аликвипи, Пенсилванија, где сам, пословима Цркве остао неколико месеци. Око поноћи зазвонио је телефон. Јављали су из болнице у Ан Арбору, да је владика Мардарије на умору и да жели да ме види. Сутрадан, 11. децембра, око пет часова после подне, отишао сам у болницу. Болничарка ме је позвала у његову собу. Приближавајући се соби, чуо сам његов глас. Пред отвореним вратима сам застао. Владика је лежао на леђима и нетремице је гледао горе, над собом. Као да се са неким разговарао, он је гласно понављао молитву. Лагано сам ушао у собу и стао. Владика се и даље, без престанка гласно молио. Та молитва била је његова, неписана и никада прочитана. Молио се на српском, па би затим прешао на енглески и руски језик, па опет на српски. Тешко је по сећању написати ту молитву текстуално. Остале су ми у свежој успомени ове речи:

‘Прими, Оче небески, мене слугу твога … опрости прегрешенија … смилуј се на народ мој, децу духовну … Господе, прислони ухо твоје и чуј вапај сирочади мога брата Стана (владичин брат који је погинуо у аутомобилској несрећи 1934. године и оставио двоје деце) … Смилуј се на све нас недостојне … Спаси и помилуј род српски и православни, дом краља нашега и всја православније христијани. Опрости, Боже, као што и ја опраштам свима … свима. Амин.’

Најзад сам решио да га ословим. Мислио сам да ме не види, па сам рекао: ‘Владико, видите ли ме: дођох да вас обиђем.’ Гледајући и даље у исту тачку, Владика рече: ‘Знам да си ту, видим те … стално те видим и када ниси са мном … хвала.’ Затим опет понавља исту молитву. Болничарка му у пролазу поправља јастук. Владика тек онда погледа око себе. Ја му приђох и пољубих руку. Он се заплака. Усне му задрхташе, хтеде да нешто каже, сузе потекоше као бујица из очију. Сео сам и чекао … Затим се на лицу владичином појави израз тешкога умора и малаксалости. Тешко је дисао. Руком даје знак болничарки да изађе, па мени показа на столицу крај кревета. Сео сам и чекао … ‘Хвала ти што си дошао … Ето, ја се помирих са Господом, … спреман сам … моли се за покој моје душе.’ Даље није могао… Одједном је заспао као човек који је превалио тежак и заморан пут … Најзад, увече, 12. децембра, он је затражио воде. Болничарка је принела чашу. Владика је погледао у мене и рекао тихо: ‘Ти, оче Жико, ти ме напој’. Узео сам чашу од болничарке. Она је полако подигла главу владичину са јастука. Ја сам му дао воде из мале кашичице једном, два пута … владика је одједном погледао горе и снажно забацио главу … Владика Мардарије није више дисао … Погледао сам на сат. Било је тачно 9.45.“

Владика Мардарије се упокојио у Господу 12. децембра 1935. године, у 9.45 часова увече, у 46. години живота. Умро је у болници у Ан Арбору, у Мичигену. На вест о његовом упокојењу, парастос владици Мардарију служио је патријарх Варнава са архимандритом Викентијем и двојицом ђакона у патријаршијској капели.

После Литургије у Саборној цркви у Чикагу, ковчег је кренуо за манастир Светог Саве у Либертивилу, где је тело било изложено до среде 18. децембра ујутру, када су одслужене Литургија и опело. Народ је долазио са свих страна. Дошла су и тројица владика: руски Леонтије, грчки Калистос и румунски Поликарп, као и 18 српских свештеника, 8 руских и по 2 грчка и румунска. Литургијом у манастирском храму началствовао је руски епископ Леонтије уз учешће свих присутних архијереја и свештеника. Мардарије је био и остао сиромах. Краљевина Југославија је платила трошкове сахране првог српског америчко-канадског владике.

Историчар Ђоко Слијепчевић је рекао: „Жив дух, будна савест, несаломива енергија, словенски свечовечански опредељен, био је Мардарије Ускоковић необичан човек, који се носио и са временом, и са људима и са тешком немаштином. Ето и разлога да Богу захвалимо што нам је у она времена дао оваквога архијереја, а није први пут у историји наше Цркве и народа да нас је Свемогући изненадио са људима јачим од свега што им је на путу стајало“.

Владика Мардарије је прибројан лику Светих на редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ у мају 2015. године, којом приликом му је и одређен датум прослављања, 12. децембар – дан на који се упокојио у Господу. Отварањем гробнице 5. маја 2017. године откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне.

Свети оче Мардарије моли Бога за нас!