Ако икаква појава у овом загонетном свету времена и простора заслужује да се назове тајном, онда је то на првом и изузетном месту: личност Исуса Христа, личност оваплоћеног Бога. Посматрали је ма са које стране, приступали јој ма са кога гледишта, ова је Личност историјски факт, који је у исто време и неодољиво реалан и неодољиво тајанствен. Ту се најреалнија реалност такмичи са најтајанственијом тајанственошћу. Отуда је разумљива реч највидовитијег Христозналца, Светог Апостола Павла, реч коју он, погружен у неисказана тајанства личности Христове, изговара са бескрајним чуђењем и свештеним дивљењем: Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу (1 Тим. 3, 16).
Величина те тајне састоји се у томе што Логос, који је Бог, постаде човек не преставши бити Богом, него занавек остајући у ономе што беше (Свети Кирил Александријски). Васцела тајна Бога и васцела тајна човека сусреле су се и сјединиле у њој, и образовале највећу тајну под небом и над небом: Богочовека. Тајни човека приступила је тајна Бога; и тек у светлости ове, и у јединству са овом, тајна човековог бића добила је свој непролазни смисао и своју вечиту вредност.
Горка, прегорка тајна човекова бића први пут је божански савршено заслађена у личности Богочовека Христа, заслађена неком новом, метафизичком сладошћу и непролазном божанском радошћу. Тек у личности Богочовека Исуса природа се људска причестила вечним блаженством и бесмртним благословом, и осетила себе савршено светом, савршено Божјом, савршено безгрешном, савршено добром, савршено мудром, савршено бесмртном, савршено боголиком.
У Богочовеку Христу тек људска природа је нашла свој вечни смисао и циљ, и спасла се анархистичког релативизма и нихилистичког хуманизма. У Њему – човек је нашао и пронашао себе, нашао и пронашао свој божански оригинал, који је био унакажен и обезличен грехом, злом, смртношћу. На божански тајанствен начин у личности Господа Исуса цео Бог дат је целом човеку, да би се човек, окрњен, смањен, сужен грехом, могао употпунити, увећати, обесконачити Богом; да би се, злом и смрћу опатуљени и уништављени човек, могао Богом развити у пуног, правог човека, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4, 13; Кол. 2, 19).
Оваплоћење Бога јесте највећи потрес у свету, и у световима, јер се тиме остварило чудо над чудима. Ако је дотле стварање света из ничега било највеће чудо, нема сумње да га је оваплоћење Бога превазишло својом чудесношћу. Док су се при стварању света речи Божје облачиле у вештаство, дотле се при оваплоћењу сам Бог облачи у тело, у материју, у вештаство. Отуда је оваплоћење Бога највећи догађај у свима световима: за сваку личност, за свако биће, за сваку твар.
Оваплоћење Бога је, с једне стране, дело бескрајног човекољубља Божјег (в. Јн. 3, 16), а с друге, свестрани захтев људске природе, растргане, пустошене, осмрћене грехом и злом. Разбијен и развејан грехом, човек није могао држати себе у границама човечијег, већ је многим крајевима своје душе био зашао у сатанско, у ђавоље, у паклено. Он је драговољно био постао радионица греха и зла. Човекољубиви Господ, једини знајући немоћ људске природе, милостиво се оваплотио, да би немоћног човека спасао од греха, смрти и ђавола.
У својој отровној и смртоносној суштини грех је нешто што нико, осим једнога Бога, не може ни искоренити, ни уништити, ни отпустити (в. Мт. 9, 36; Мк. 2, 5-11; Лк. 5, 20-24). Човек, у својој огреховљеној стварности, располагао ма и највећим савршенством, нема силе, ни моћи, ни власти, ни умећа, да спасе човека од греха и смрти сјединивши га са Богом савршеним сједињењем. Што важи за човека, важи за свако створење уопште, па било оно више или ниже од човека. Спасење човека могао је извршити једино Бог Творац; у томе је и узрок оваплоћења вечног Сина Божјег, Бога Логоса.
Рекапитулирајући узроке Спаситељевог оваплоћења, Свети Атанасије Велики вели: „Нико други сем самога Спаситеља, који је у почетку створио из ничега васељену, није могао нашој трулежној природи подарити нетрулежност; нико сем Онога, који је Лик Оца, није могао васпоставити у људима боголикост; нико сем Господа нашег Исуса Христа, који је Живот по себи, није могао смртну природу нашу узвести бесмртности; најзад, нико други није могао саопштити људима знање о Оцу, нити оборити идолопоклоничку безбожност, сем Логоса који управља васељеном, сем јединог истинитог и Јединородног Сина Очевог.“
Син Божји, вечни Логос Божји, вели Свети Иринеј Лионски, сишао је од Оца, оваплотио се, извршио домострој нашег спасења, јер је човеку који је једном за свагда био побеђен и разорен непослушношћу, било немогуће обновити себе и однети победу; и jep je било немогуће да он, који је потпао под власт греха, сам постигне спасење. Да се Син Божји није оваплотио и као Бог даровао нам спасење, ми га сами никада не бисмо могли стећи. Осим тога, требало је да Он, који је узео на Себе да уништи грех и спасе човека од смрти, постане човек, што је и постао, да би грех био сатрвен човеком и човек се спасао смрти.
Трећи у дивној тројици светих богослова, Свети Симеон Нови Богослов, вели да је човек кроз грехопад изгубио своје првобитно здравље и његова се природа разболела. Болест пак, угнездивши се у природу, постала је природном, непроменљивом као и природа. За исцељење од ове основне, корените болести нужна је натприродна сила. Да би се болесна природа људска излечила, и у њој васпоставило истинско здравље које јој је било својствено по првобитном њеном устројству, потребна је натприродна и вечна сила. Која је та натприродна и вечна сила, која може да нам поврати првобитно здравље? То је Господ наш Исус Христос, Син Божји, који је, да би слично излечило сличним, благоволео узети на Себе здраву природу људску. И када се ко вером приљубљује уз Христа, тада се Христос сједињује са њим и Божанством и здравим човештвом, и помоћу таквог сједињења васпоставља у њему првобитно здравље.
Оваплоћењем својим Бог је завршно и савршено показао и доказао да је љубав – срж његовог божанског бића, да је Он – љубав. Само је бескрајна љубав могла побудити Бога да сиђе у човека, да се обуче у блато тела људског, да се оваплоћењем сједини са човеком, узме грех света на Себе, спасе човека од смрти и оспособи га за бесмртност и живот вечни (в. Јн. 3, 16; 1 Јн. 4, 9-10; 2 Кор. 5, 19; Рим. 5, 8).
Примити тело и претрпети све оно што је оваплоћени Син Божји претрпео јесте далеко веће дело него створити свет и извести га из небића у биће. Оваплоћење Бога је далеко веће дело човекољубља од стварања света (Свети Јован Златоуст). Син Божји који је створио свет и седи с десне стране Оца, зажелео је и решио да постане брат наш, и ради тога ја оставио Анђеле и вишње Силе, сишао к нама и оваплотио се. И оваплотивши се Он нам је пружио толика блага: разорио је смрт, ослободио нас од власти ђавола, избавио од ропства, удостојио свога братства, и других безбројних добара.
Господ Христос је дошао у свет: да нађе и спасе што је изгубљено (Лк. 9, 10; в. Мт. 18, 11), да спасе грешнике (1 Тим. 1, 15; в. Мт. 9, 13; Мк. 2, 17; Лк. 5, 32), да нас крвљу својом очисти од грехова (Рим. 3, 25; 1 Јн. 1, 7; 4, 10), да нас избави од сваког безакоња (Тит. 2, 14), да сатре смрт и ђавола (Јев. 2, 14), да нас благодаћу научи спасењу (Тит. 2, 11-12), да нас, помрачене грехом, просветли и уведе у вечну светлост и истину (Јн. 12, 46; 3, 19-21; 18, 37), да нас поново сједини са Богом и дарује нам живот вечни (Јн. 17, 21-23; 3, 16; 6, 40). У самом богопосланом имену: Исус = Спаситељ, садржи се сва суштина спасоносног подвига Христовог на земљи. Спасти људе од греха, зла, смрти и ђавола, а кроз њих и сву палу твар, циљ је Спаситељевог оваплоћења.
Сједињење човечанске природе са Божанском у Личности Господа Христа и јесте спасење човечанске природе, и њено освећење, и обожење, и савршенство. Тек у Њему човечанска природа је нашла своју апсолутну светост, своју апсолутну доброту, своју апсолутну истину, своју апсолутну љубав, своје апсолутно савршенство. Ван Њега она је не на свом путу, већ на путу смрти, пролазности, релативности. Са Њим и у Њему она је потпуно и завршно нашла себе, свој вечни смисао, своје вечно остварење и свој вечни живот. Без Њега и мимо Њега она луди у привидним реалностима и непрестано умире бесмртном смрћу. Само сједињење са Богом, као вечном Истином и вечним Животом, могло је дати, и дало је људској природи спасење од греха, смрти и ђавола. А у спасењу је и преображење, и освећење, и обожење, и обесмрћење људске природе.
✦ ✦ ✦
Кроз оваплоћење Бога Логоса човек је завршен и довршен Богочовеком. Зато је рођење Бога у телу најграндиознији преврат у историји наше планете и најсудбоноснија прекретница. Божић је по преимућству дан радости, дан у који се родила Вечност на измученој планети нашој, дан у који се родио Богочовек, дан у који је циљ живота пренесен из твари у Творца, из човека у Бога. У богомудром Божићном поздраву: „Христос се роди!“, и отпоздраву: „Ваистину се роди!“ садржи се кратко изражена сва теологија. У том поздраву је формула спасења и лозинка спасења. Над слатком тајном сладчајшег младенца Исуса, који пружа ручице и зове нас к себи, ми приклањамо главе своје, и молитвено и радосно поздрављамо всѣхъ и вся.
Христос се роди!
Ваистину, ваистину се роди!
Преузето из текстова: „Тајна боговаплоћења“, „Тајна боговаплоћења и тајна спасења“ и „Над тајном младенца Исуса“.
