Свети Апостол Павле каже: А који су Христови, распеше тело са страстима и похотама (Гал. 5, 24). Распели су га? Дакле постојао је крст на коме су у њима распете ове страсти и жеље. Какав је то крст? Борба са њима. Распети страсти значи обеснажити их, угушити, искоренити. Пошто је ова борба тешка, жалосна и болна, она је заиста крст, који је подигнут у нама. Код онога ко се бори против страсти понекад као да се руке прикуцавају, трнов венац ставља на главу, а срце живо пробада. Толико му је тешко и болно. Напор и бол се не могу избећи, пошто су страсти, мада су нам туђе јер су дошле споља, тако срасле за тело и душу, да су својим корењем продрле у читаво тело и све силе. Покушај да их ишчупаш и видећеш како је болно. Болно је, али зато спасоносно, а ова спасоносност се не пружа другачије него кроз патњу.
Постоји болест полип – некакво туђе тело које се зачиње у нашем телу, расте и пушта корење. Ако га не одсечеш – нећеш оздравити, а ако почнеш да га одсецаш – боли. Нека боли, али тај бол враћа здравље. А ако га оставиш и не одсечеш, биће такође болно, али тај бол неће водити ка оздрављењу, него ка појачавању болести, а можда чак и ка смрти. Тако су и борба против страсти или њихово искорењивање болни, али зато спасоносни. А ако оставиш страсти, ако их не искорениш оне ће опет притискати, болети и доносити страдања, али не на спасење, него на пропаст и духовну смрт, јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23).
Која страст није болна? Гнев жеже, завист исушује, похота раслабљује, тврдичлук не допушта да се једе и спава, гордост убиствено изједа срце; и свака друга страст: мржња, подозривост, свадљивост, човекоугодништво, привезаност за ствари и лица – мучи нас на свој начин, тако да је живети у страстима исто што и ходати по ножевима или ужареном угљу босим ногама, или бити у положају човека кога змија уједа за срце. И опет, ко нема страсти? Има их свако. Чим постоји самољубље (егоизам), све страсти су ту, јер оно је мајка страсти и не може без својих кћери.
Дакле, носиш страсти, оне те муче и пропадаш. Није ли онда боље да се побринеш о себи, па да удесиш тако да страдаш изнутра, такође поводом страсти, али не на пропаст, него на спасење? Треба само да окренеш нож, и уместо да рањаваш себе задовољавајући страсти, да њиме погађаш саме страсти, започињући борбу против њих и у свему им се супротстављајући. И ту ће бити бола и страдања срца, али исцељивог бола, за којим ће одмах уследити радосно умирење, као што се догађа када се на рану стави исцељујући мелем.
Када те на пример неко расрди, тешко ти је и неугодно да савладаш гнев; али ако га савладаш – умирићеш се, а ако му удовољиш – још дуго ћеш бити немиран. Када је неко увређен, тешко му је да се савлада и опрости; али ако опрости задобиће мир, а ако се освети неће. Распалила се привезаност за ствари или лица и тешко ти је да је угасиш; но ако је угасиш видећеш светлост Божију, а ако то не учиниш ходаћеш као убијен. Тако је у погледу сваке страсти. И страст мучи и борба са њом причињава невоље. Али прво погубљује, а друго спасава и исцељује. Све ово је јасно као дан и избор, чини се, уопште не би требало да буде тежак. Ипак, на делу се то не покаже увек тако.
Треба да се чудимо својој заслепљености. Неко страда од страсти – а ипак је још увек задовољава. Необјашњиво непријатељство против самога себе! Неко се спрема да устане против страсти, али када се она пробуди са својим захтевима, он истога часа крене за њом. Опет се спреми и опет устукне. Неколико пута тако, а успех увек исти. Необјашњива раслабљеност духовне снаге! У чему је лаж и обмана? У томе што страст обећава, у случају свога задовољења, многа уживања, а борба против ње не обећава ништа. Но, колико смо пута већ испитали, да задовољење страсти не доноси срећу и спокојство, него муку и патњу? Она много обећава, али ништа не даје; а борба не обећава ништа, а даје све.
Присетите се оне радости и светлости који се настањују у срцу по савладавању страсти и тиме запалите своју ревност за устајање на њих. Светлост, спокојство и радост зачињу се већ на самом почетку ове борбе и расту и узвисују се све док се на крају не заврше мирним устројством срца у коме почива Бог.
Недостаје ти снаге да почнеш? Моли се. Господ ће послати. Окружи се мислима о томе колико је опасно пребивати у страстима, па ћеш тиме истерати себе из њихове таме на светлост слободе од њих. Присети се колико су мучне страсти па ћеш планути срџбом на њих са жељом да се избавиш. Али пре свега, исповедивши своју немоћ пред Господом, стој на дверима милосрђа његовог и куцај, вапећи за помоћ.
Фејсбук
