Данас ћемо изучавати тајне Родослова Господа Исуса Христа. Намерно кажем „тајне“, зато што при површном читању ми видимо само списак неких имена, нама нејасних па зато и незанимљивих, да не кажем досадних. Моје искуство је било такво, када сам почео да читам Јеванђеље, увек сам се некако трудио да што брже пређем преко првих 17 стихова прве главе Јеванђеља по Матеју.
Дакле, први стих гласи: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина.
Свети Јован Златоуст на самом почетку обраћа пажњу на идеју која је људима скоро невероватна, то јест, да је Бог уопште пожелео да постане човек, да је пре свега ово чудо над чудима. Ми можда и нехотице прелазимо преко овога, као да смо се навикли на ово данас. Ево и како он говори о томе: „Дакле, слушајући за то рођење немој помислити да слушаш о нечему што није важно; прени се умом и задрхти чим чујеш да је Бог дошао на земљу. Видиш ли каква је блага вест на самом почетку? Ако сумњаш у своје богосиновство, увери се слушајући шта је било са Њим. По људском расуђивању много је теже Богу да постане човек, него човеку да постане син Божији. Дакле, када чујеш да је Син Божији син Давидов и Авраамов, немој више сумњати да ћеш и ти, син Адама, бити син Божији“.
Име ‘Исус’ има значење ‘Бог Који спасава’, Спаситељ. ‘Христос’ означава Помазаника, или другим речима ‘Месију’. Помазаницима су у Старом Завету називани свештеници и цареви, јер су помазивани светим уљем на своје служење. Рецимо, тако је пророк Самуило помазао цара Давида. Господ се назива Христом и као цар, јер се, по објашњењу Светих Отаца, зацарио против греха. Такође и као свештеник јер је Себе принео на жртву ради нас.
Блажени Теофилакт Охридски пише да је Исус „у пуном смислу помазан истинитим јелејем, Светим Духом јер ко је други имао Духа као Господ?“. Он даље објашњава разлику између Христа и светих у вези са Духом Светим – Теофилакт наставља: „док у светима делује благодат Светога Духа, у Христу делује не благодат Светога Духа, него Сам Христос заједно са једносуштним Њему Духом чини чудеса“. Значи, Дух Свети у свој Својој пуноћи пребива само на Исусу Христу Сину Божијем, док светитељи имају дарове Духа Светога. Ово је суштинска разлика.
Још једно запажање, што се тиче речи: „Сина Давидова, сина Авраамова“. Овде се чини да је Матеј већ на самом почетку пореметио редослед навођења Христових предака по телу, јер је прво навео Давида који је живео много касније у односу на Авраама. Разлог за ово се крије у томе што је Давид био много познатији међу Јудејима, сви су говорили о њему, знали су да ће Месија бити из рода Давидовог.
Свети Златоуст то објашњава на следећи начин: „Иако је Бог обојици дао обећања, о Авраамовом обећању као древном су мало говорили, док су обећање дато Давиду сви понављали. Јудејци сами говоре: Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид? (Јн.7:42)“.
Обећања о којима говори Свети Јован овде, обећања која је Бог дао Аврааму и Давиду су гласила овако – Бог Аврааму говори: И благословиће се у семену твом сви народи на земљи (1. Мојс. 22:18), а обећање Давиду гласи: од порода твог посадићу на престолу твом; ту ћу учинити да узрасте рог Давиду, поставићу видело помазанику Свом (Пс. 132:11). Такође, навођењем Исуса као ‘Сина Давидовог’ апостол је желео да направи разлику између Господа Исуса и другог Исуса, који је био веома познат Јудејима, то јест, Исуса сина Навиновог који је увео Израиљ у обећану земљу. И сам цар Давид је служио као праобраз Христа, јер се зацарио после Саула који је одбачен од Бога. Исто тако се и Исус, по речима блаженог Теофилакта, „зацарио над нама, пошто је Адам био лишен царства и власти коју је имао над свим живим створовима и демонима“. Мени је овде веома занимљиво ово на шта обраћа пажњу Свети Теофилакт, на чињеницу да је пре пада Адам имао власт и над демонима и да следи да је ђаво користећи се једино обманом могао да превари онога који је у том тренутку био моћнији од њега. То видимо исто и сада, у време Новога Завета, када Господ Својим светима даје власт над демонима.
Ево примера из Житија Светих: мученик Кодрат никомидијски говори римском чиновнику који га мучи: „Не само да мноме не влада демон, него је сигурно ово: ја владам оцем вашим Сатаном; и не само њим јединим, него и свим слугама његовим; и благодаћу Христа мог ја сам заповедник над целокупном војском његовом; и сва сила преисподња боји се мене и дрхће, видећи на мени страшни и непобедиви знак Исуса Христа и благодат Његову која је са мном“. И ово није преузношење од стране мученика, већ само констатовање реалне власти која му је дата од Бога. Не само њему, већ и мноштву других Светитеља.
Други стих: Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову.
Од овог стиха Апостол Матеј почиње по редоследу, то јест, прво наводи Авраама, Исака и Јакова, старозаветне патријархе. Авраам је био отац Јевреја, њему су дата обећања о Месији, праведник такве светости је био веома поштован код Јевреја, тако да није случајно да је Јован Претеча управо навођењем Авраама желео да тргне фарисеје из умишљене праведности, речима: И не мислите и не говорите у себи, имамо оца Авраама (Мт. 3:9). Његово име и значи ‘отац народима’. Што се тиче Исака, његово име значи ‘радост’. Апостол Матеј наводи само њега од Авраамове деце, не наводи децу од слушкиње Агаре, јер је обећање Аврааму дато управо за Исака, јер по речима апостола Павла: ми смо, браћо, по Исаку деца обећања (Гал. 4:28).
Авраам и Исаак учествују у једном од најзначајнијих догађаја у Старом Завету. Знате и сами за заповест коју је Бог дао Аврааму, да принесе Исака на жртву. Исак је послужио као праобраз Христа, као Његова праслика. Јер док се пењао на брдо на коме је требало да буде принесен на жртву, сам Исак је носио на леђима дрва на којима је требало да буде принесен. У овом догађају, Светитељи Јефрем Сирин и Григорије Двојеслов виде праслику Христа Који је носио Свој крст. А Авраам је у овом догађају био праслика Бога Оца Који је дао Сина Свог Јединородног да имамо живот вечни, како о томе говори Апостол Јован у свом Јеванђељу (3:16). И што је веома важно, да ли знате како се зове место на коме је Авраам требало да принесе Исаака на жртву? Голгота. Управо тамо где је Авраам требало да принесе Исака на жртву је наш Господ принео Себе на жртву за цео род људски.
Скренуо бих још пажњу на ово обећање Аврааму још из једног угла, који је нама савремен. Можда сте и чули за неке појединце или групе људи који у наше време износе теорије да је све на овом свету малтене пореклом од Срба, Срби народ најстарији, итд. Неки пропагатори ових идеја говоре да су и познати древни цареви били Срби пореклом, да су сви у древности говорили српским језиком, да је чак Господ Исус говорио српски језик. Најрадикалнији међу њима говоре да је Исус пореклом био Србин.
Поред чињенице да у области религије показују фрапантно незнање најосновнијих ствари, за нас је важно да знамо да било каква идеја да Господ Исус није био пореклом из јеврејског народа директно противречи Божијем откривењу и обећању које је дао Аврааму и Давиду. Јер, ако Христос није из јеврејског народа, значи да је Он онда лажни Месија, значи да Спаситељ људског рода тек треба да дође, значи да Исус из Назарета кога исповеда Православна Црква није обећани Месија. Схватате опасност оваквих теорија? Овде није у питању безазлена заблуда неких чудака, већ реална хула на Духа Светога.
На тај начин видимо да ови људи који мисле да својим теоријама уздижу српски народ и износе истину, желе да Исус не буде ‘јеврејски бог’ како би рекли данас неопагани, већ неки ‘српски бог’ – у суштини само раде за противника Божијег, а против Бога. А сви знамо како пролазе они који се боре са Богом.
Апостол Матеј пише: А Јаков роди Јуду и браћу његову. Он помиње Јакова и Јуду јер је од њих потекло 12 племена Израиља, то јест цео народ Израиља. Патријарх Јаков је благосиљајући на самрти своју децу изговорио чувено пророчанство о времену доласка Господа Исуса: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође Онај коме припада и Њему ће се покоравати народи (1 Мојс. 49:10). Ово се управо и испунило за време Христовог рођења, јер Јудеји тада нису имали свог цара, цар Ирод је владао њима, а њихово царство припадало Римљанима.
3. и 4. стих гласе: А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона.
Апостол Матеј овде наводи Јуду и Тамару, која је Јуди била снаха, а родила је децу са њим, са својим свекром. Тамара је на почетку била удата за Ира, једног од Јудиних синова. Када је Ир умро не оставивши порода, Јуда је по закону левирата снаху Тамару дао своме другом сину Авнану (или Онану). Када је и он лишен живота због греха који је по њему и добио назив – онанија, (1.Мојс. 38: 8-10) Јуда Тамару више није удавао, јер се бојао да и трећи син умре ако је узме за жену. Пре него што наведем и разлог зашто се помињу њихова деца, желим да кажем да Свети Златоуст управо обраћа пажњу на то да је Апостол Матеј намерно навео овај догађај који је могао многе да саблазни.
Златоуст говори: „Шта радиш то, богонадахнути Матеју, говорећи нам о догађају незаконитог спајања (између свекра и снахе). Па шта?, одговара нам он. Ако бисмо набрајали родослов неког обичног човека, било би прилично да прећутимо такво дело. Али у родослову оваплоћеног Бога не само да није потребно ћутати, већ и на сав глас објавити то, да би показали Његову промисао и моћ. Он је и дошао не зато да би избегао нашу срамоту, већ да би је уништио.“ Пород Јуде и Тамаре, Фарес и Зара крију у себи тајну.
Ево како то Блажени Теофилакт објашњава: „И када је требало да роди Тамара, прво дете избаци своју руку из материце, као да ће се први родити, па бабица одмах обележи испружену руку детињу црвеном врпцом како би се познао прворођени. Али, дете врати руку назад у утробу мајчину, те се други роди као први, док онај који је био испружио руку изађе за њим. Зато је онај који се први родио назван Фарес, што значи „застој“, јер је зауставио природни поредак, док је друго дете које је повукло руку названо Зара. Ова прича указује на неку тајну. Као што је Зара први избацио руку, а потом је опет повукао, тако се и живот у Христу пројавио у оним светитељима који су живели пре Закона и обрезања, јер се они нису оправдали држањем Закона и заповести већ еванђелским животом. Погледај на Авраама који је оставио свога оца и дом ради Бога и чак се одрекао природе – (овде Теофилакт мисли на његову послушност Богу у намери да принесе Исака на жртву). Погледај на Јова и Мелхиседека! (1.Мојс. 14:18-20). Када је дошао Закон, нестало је и оваквог начина живота. Али, како се тамо после рођења Фареса опет појавио Зара, тако је након Закона опет засијао еванђелски живот запечаћен „црвеном врпцом“, то јест, крвљу Христовом. Зато еванђелиста и спомиње ово двоје деце, јер је њихово рођење означавало нешто тајанствено. Осим тога, иако Тамара, како се види, не заслужује похвалу због свог телесног односа са свекром, еванђелиста помиње и њу да би показао, да је Христос, примивши ради нас све, примио и такве претке. Или тачније: да би их тиме што се сам родио од њих, посветио, јер Он није дошао да зове праведнике, већ грешнике“.
Такође, имена која се помињу у овим стиховима означавају и генерације Израиљаца које су живеле и одрасле у египатском ропству. За Наасона постоји предање (наводи га о. Данил Сисојев) да је он био први Израиљац који је закорачио на дно Црвеног мора када га је раздвојио пророк Мојсеј. Сви Израиљци су у том тренутку стајали запрепашћени, а он је кренуо први. Зато и постоји изрека ‘скок Наасона’, то јест, скок вере, акт поверења у Бога. Његов син Салмон је био један од израиљских ухода које су осматрале хананску земљу и град Јерихон.
5. и 6. стих гласе: А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом.
У Родослову се помињу четири жене, од којих је само једна била побожна. Опет,управо из разлога да се покаже да је Исус Који је потекао од таквих предака, дошао ради грешника, да би уништио грех. Видели смо за Тамару. А шта је са другим женама које се помињу? Рахава је била ритуална проститутка. Она је примила уходе Израиљаца у своју кућу, уходе које су осматрали земљу пре него што су Израиљци напали град Јерихон. Свети Оци за њу кажу да је она праслика незнабожачких народа, јер као што је она примила у своју кућу уходе Израиља, тако су и незнабошци примили Исусове уходе, то јест, апостоле и поверовали њиховој проповеди. Рута је била Моавка, припадница народа са којим је израиљски народ био у непријатељству. Она је напустила свој народ да би живела са својом свекрвом и штитила је у старости. И њен живот је послужио као праслика будућих догађаја, јер по речима блаженог Теофилакта: „Рута је била странкиња, али се ипак удала за Вооза. Тако је и Црква међу незнабошцима, будући странкиња и ван завета, заборавила свој народ, поштовање идола и оца свога ђавола, те се обручила Сину Божјем.“ Дакле, хришћани међу незнабошцима су као и Рута напустили све своје обичаје, незнабожачки живот и ушли у заједницу са Богом. Испоставља се да је Рута била прабаба цара Давида. За Уријиницу сви знамо, у питању је жена Давидовог војника Урије, Вирсавеја, са којом је Давид учинио грех прељубе, а затим и грех убиства јер је убио њеног мужа Урију. Када се покајао за овај грех, Давид је саставио чувени 50. Псалам који читамо у молитвеном правилу: „Помилуј ме Боже, по великој милости Својој…“. А опет, из њиховог брака се касније родио и цар Соломон, премудри Соломон кога је Бог удостојио да Му подигне храм у Јерусалиму. Такође, Соломонове књиге су ушле и у састав Светог Писма.
7-10. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију.
Свети Оци наглашавају да у овом навођењу Христових предака није све потпуно по поретку. Наиме, изостављена су три цара – у питању су цареви Јохозија, Јоас и Амасија. Они су директни потомци цара Јорама. Међутим, Апостол Матеј их је изоставио и као Јорамовог потомка навео Озију. Разлог за ово лежи у чињеници да су ови цареви допустили себи да уђу у сродство са израиљским царем Ахавом и Готолијом који су били проклети од Господа. Ахав је био цар који је оженио безбожну Језавељу, ћерку сидонског цара, која је покренула прогоне пророка Божијих, а највише је желела да убије пророка Илију. Она се клањала идолу Ваалу, навела је на ту безбожност и свог мужа Ахава, а кроз њега и скоро цео народ Израиља. Због тога је и пророк Илија био у пустињи и Господ је за то време пустио казну на Израиљ, киша није падала три и по године. Блажени Јероним Стридонски говори да се због везе са Језавељом ова три цара изостављају, он каже: „њен род се изоставља до трећег колена, да не би били укључени у ред оних који учествују у свештеном Рођењу“.
Озија је био цар који се држао Господа, али се усудио да сам кади пред Господом, ушао је у храм и усудио се да кади, иако је то било дозвољено само свештеницима. Зато је био кажњен од Господа тако што је добио губу. Из овога се види и како Господ гледа на било какве покушаје свештенослужења од стране људи који нису законито посвећени у свештенство, као на пример служење расколника. У родослову се помиње и Манасија, син цара Језекије, једног од најпобожнијих царева Јудиних. Цара Језекију је од болести исцелио пророк Исаија и продужио му живот за 15 година. За време његове владавине, Господ је послао Анђела да побије 185 хиљада војника асирског цара Сенахерима који се усудио да хули на Господа и да Га изједначава са идолима околних народа.
Манасија је насупрот свом оцу Језекији, био један од најбезбожнијих царева у историји израиљског народа. За њега Писмо говори да проводи синове своје кроз огањ у долини сина Еномова, и гледаше на времена и гаташе и врачаше, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре, и чињаше врло много што је зло пред Господом гњевећи га. И постави лик резан који начини у дому Божијем… Манасија заведе Јуду и Јерусалим, те чинише горе него народи које истреби Господ испред синова Израиљевијех. (2 Дн. 33: 6-9). Међутим, треба рећи, када је стигла казна од Господа, Манасија се покајао и то толико, да је његова покајничка молитва ушла у богослужење наше Цркве, у службу Великог повечерја. И то управо и служи као критеријум по коме можемо да схватимо зашто су неки Христови преци по телу ушли у Родослов, а неки нису. Дакле, неки су се покајали за своје поступке, као Манасија и Озија, а неки су остали на путу безбожности до краја и зато нису укључени у Родослов, као горепоменута три цара. То је управо главни критеријум. Као што видимо, Господ је прихватио и Рахаву и Руту из незнабожачких народа за своје прамајке, али је искључио безбожне цареве који су по телу у линији Његових предака. Господ гледа искључиво на наше срце. Мислим да ово може да буде одговор и на коментаре који су се до скора могли чути о људима који су раније били комунисти и безбожници па се покајали. Њихово окретање Богу је често знало да буде праћено и изјавама типа: „До јуче комуниста и у партији, сад се одједном окренуо Богу“. Прави одговор на ово би био: „И хвала Богу што се окренуо вери!“ Свети Златоуст даље на ову тему говори: „Ако и самог блудника, уколико се он промени, претходни живот нимало не срамоти, тим пре врлинског човека ако се и родио од блуднице или прељубнице, грешни живот његових родитеља не може да срамоти“. И као закључак овоме Свети Златоуст додаје: „Од самог почетка Христос је показао да се не гнуша ничега што је наше, учећи и нас тиме да се не стидимо порочности предака, већ да тражимо само једно – врлине. Човек који има врлине, макар потицао из другог народа, макар се родио од блуднице или неке друге грешнице, не може због тога да претрпи никакву штету“.
11. стих гласи: А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској.
Што се тиче сеобе вавилонске коју помиње Апостол Матеј у стиху, она по објашњењу Блаженог Теофилакта Охридског представља: „ропство у које су на крају пали (Јевреји) и сви заједно били одведени у Вавилон. Вавилонци су и раније ратовали против њих, али им нису нанели толико зла. Овај пут су их, међутим, потпуно иселили из њихове отаџбине“. Занимљиво је да рецимо у скоро целој књизи пророка Јеремије, пророк упорно објављује Јудејима да ће Господ навести казну на њих, да је цар вавилонски Навуходоносор оруђе Божје казне, да ће Јудејци живети само ако се буду предали вавилонском цару. Међутим, Јудеји не желе ни да чују за ово, на његова пророчанства одговарају оптужбама да је издајник, да је дефетиста и да слама дух војницима у одбрани Јерусалима и целе Јудеје. Ево стихова из књиге пророка Јеремије: Овако вели Господ: Ко остане у том граду (пророк говори о Јерусалиму), погинуће од мача, од глади или од помора; а ко отиде ка Халдејцима, остаће жив, и душа ће му његова бити уместо плена, и биће жив. Овако вели Господ: Доиста ће тај град бити предан у руке војсци цара Вавилонскога, и узеће га. И рекоше кнезови цару: Да се погуби тај човек, јер он ослабљава руке војницима који осташе у овом граду, и руке свему народу говорећи им такве речи, јер тај човек не тражи добра овом народу него зло. (Јер. 38:2-4)
Као што видимо, речи Духа Светога преко пророка, људи просто нису желели да прихвате јер се нису подударале са њиховим уверењима. Неко би могао да каже да је пророк Јеремија био анти-патриота, петоколонаш или како се говорило раније, ‘страни плаћеник и домаћи издајник’, а у суштини њему је било важно само шта је воља Божија, шта год ко други рекао, какве год националне идоле имао. Некада се воља Божја разликује од онога што ми сматрамо или што бисмо желели да буде воља Божја. Узгред, подсетио бих и да су током историје православни хришћани више пута предавани у ропство као казну за одступање од Бога. Довољно је само сетити се најновијих примера, рецимо, комунистичке владавине код нас, али и у другим православним народима. Исто тако су настрадали Румуни, Руси, Грци и други. Све то служи Промислу Божјем као оруђе да би се што више људских душа спасило.
Од 12. до 16. стиха Јеванђеље гласи: А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос.
За цара Јехонију Господ јасно говори да неће имати деце, следећим речима: Овако вели Господ: Запишите да ће тај човек бити без деце и да неће бити срећан до свога века (Јер. 22:30). Међутим, Апостол Матеј овде говори да је он родио Салатила? О чему се ради? У питању је закон левирата који је важан зато што објашњава и одређене разлике у родословима Апостола Луке и Матеја. Овај закон је налагао да ако би неко умирао без деце, удовица умрлог није требало да се удаје за странца, већ је требало да је за жену узме брат умрлог. Ако умрли није имао брата, онда други, најближи рођак умрлог. Деца која би била рођена из тог брака сматрана су децом човека који је умро без деце. На тај начин би таква деца имала два оца: једног – по телу, другог – по закону. Тако је и Јехонијину жену узео Нирије, потомак цара Давида од његовог сина Натана. Зато и постоји разлика, то јест, у родослову Јеванђелисте Луке од цара Давида до Салаатила иде преко Нирија и Натана. Апостол Матеј нам показује законски пут родослова, а апостол Лука директно телесно потомство.
Овај исти закон, закон левирата, нам даје одговор и на дилему која се јавља око директних предака Јосифа обручника Дјеве Марије. У Јеванђељу по Матеју, пише Матан роди Јакова, а Јаков роди Јосифа, а у Јеванђељу по Луки стоји да је Јосиф син Илијев, а да је Илије син Мататов? О чему се ради овде? Дакле, ми видимо да се наводе другачија имена за Јосифове оца и деду код апостола Луке и Матеја? Древни апологета Православне Цркве, Јулије Африканац објашњава ово на следећи начин: „Илије и Јаков су браћа од исте мајке али различитих отаца. Илијев отац је био Матат, који је потицао од Давидовог сина Натана, а Јаковљев отац је био Матан, он је потицао од Давидовог сина Соломона“. Нас ово може да збуњује због сличности њихових имена, један се зове Матат, а други Матан. Илије се у своје време оженио али је умро без деце и по закону левирата, Јаков му подиже семе, рађајући Јосифа, обручника Дјеве Марије. Јосиф је по природи био син Јакова, али се по закону сматрао Илијевим сином. Зато је Јосиф и могао да се сматра сином оба оца, одатле и разлика у родослову код Апостола Луке и Матеја. Ово је истина, а не нека тобожња противречност коју рецимо неки исламски теолози покушавају да пронађу у Библији.
Што се тиче стиха: А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос, поставља се природно питање: зашто наводити родослов Јосифа који ни најмање није учествовао у натприродном и чудесном рођењу Господа Исуса Христа? Зашто се не наводи родослов Његове Мајке, Дјеве Марије?
Свети Јован Златоуст даје одличан одговор: „Зашто се не даје родослов Мајке и зашто се помиње баш о Јосифу који нимало није имао везе за рођењем? Очигледно је да је исувишно да родослов Мајке буде потребан. Шта је потребно решити на почетку? Питање порекла Дјеве од Давида. Дакле, одакле можемо знати да она потиче од Давида? Слушај: Бог заповеда Гаврилу да иде Девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова (Лк. 1:27)… Код Јудејаца није било дозвољено да се узима жена не само из другог колена, већ и из другог рода или племена. Зато ако са Дјевом повежемо речи „из дома Давидова“ онда ће речено остати без икакве сумње; ако их повежемо са Јосифом, речено о њему ће се односити и на Дјеву. Ако је Јосиф био из рода и дома Давидова, онда је узео жену не из другог рода, већ из онога из кога је потицао и он сам. А шта, рећи ћеш ти, ако је Јосиф нарушио закон? Јеванђелиста је предвидео и то питање посведочивши да је Јосиф био праведан, тако да знајући његову врлину можеш бити уверен да он не би нарушио закон…
Сада треба рећи зашто Јеванђелиста није дао Њен родослов, већ Јосифов. Код Јудејаца није био обичај да воде родослов по женској линији; и да би сачувао и обичај и да се не би на самом почетку показао као његов рушитељ, а да би нам са друге стране показао и Дјевино порекло, Јеванђелиста прећутавши о Њеним прецима представио је родослов Јосифа. Да је представио Дјевин родослов – то би се сматрало новином; да је прећутао о Јосифу, не бисмо знали Дјевине претке. Дакле, да бисмо знали ко је била Марија, одакле је потицала, и да уједно не би ни обичај био нарушен, Јеванђелиста је представио родослов Њеног обручника и показао да Она потиче из дома Давидова.“
Настављамо даље, са 17. стихом: Свега, дакле, колена од Авраама до Давида, колена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске колена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, колена четрнаест.
Свети Оци говоре да навођењем три дела родослова који су подељени на четрнаест покољења, Бог показује да никакав вид државног управљања није помогао да Јудеји буду бољи, да буду верни Богу. У првом делу историје, од Авраама до Давида, био је период владавине судија, затим од Давида до вавилонског ропства, владали су цареви, а након периода у Вавилону, након повратка, израиљским народом су управљали првосвештеници. Сва ова раздобља, Јевреји, по речима блаженог Теофилакта „нису искористили да се науче врлинском животу и зато им је био потребан истински Судија, Цар и Свештеник – Христос“. Мислим да је то важна поука и за нас данас, јер никакав политички програм нити начин уређења државе не може да нам помогне да постанемо бољи, ако ми сами не желимо да живимо са Христом. Православна Црква је за 2000 година своје историје, живела и доносила плод Богу стварајући свете Божије људе под најразличитијим облицима владавине: у републици, монархији, под окупацијом од стране иноверних, атеиста, итд. Свети Оци такође скрећу пажњу да у трећем делу, од Јехоније до Јосифа постоји тринаест, а не четрнаест покољења. Одговор за ово је да се и Сам Христос убраја као четрнаесто покољење.
На основу светоотачких тумачења уобличио Станоје Станковић
Извор: Мисија.срб
