Изненада, усред поподневне светлости, надомак Дамаска, експлозија небеског светлоизливања ослепљује гонитеља Христовог Савла и обраћа га у врховног Апостола Павла. Будући да је он, по Златоусту, „гледао зло, добро га је ослепео Бог, да би прогледао на корист… и ослепљење његово — просвећење васељене би“. Онај који дише претњом и убиством на ученике Господње (Д. Ап. 22, 6), показује се жестоким проповедником и апостолом (2. Тим. 1, 11) Еванђеља.

Он свим бићем својим пригрљује ново посланство. Верује зато и доживљава да је од утробе мајчине био „назначен“ за то дело на послушност Христу (2. Кор. 10, 5).

Он постаје свестан да Бог прво заволе нас (1. Јн. 4, 19), а ми смо, не они који познају Бога, већ који бивају Њиме познати (в. Гал. 4, 9).

Он се посвећује свом делу и апостолству, тако да сви који живе у Азији чуше реч Господњу, и Јудејци и Јелини (Д. Ап. 19, 10). Његова проповед је његов живот и опхођење.

Он жели да другима да, не само Еванђеље Божије, него и саму душу своју (в. 1. Сол. 2, 8), јер су му драги.

Он пати, саосећа у патњама сваког верујућег: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29)

Он има осећај оца, а не просто учитеља: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Еванђељем (1. Кор. 4, 15).

Он говори језиком мајке: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19). Свети Јован Златоусти примећује: „Која бременита мајка тако горке речи говори као он?“

Он снисходи, разуме, постаје свима све, да како год неке спасе (в. 1. Кор. 9, 22), безаконицима као безаконик, премда не као безаконик Богу, него је у закону Христовом (1. Кор. 9 21).

Постаје хранитељ одојчади: Млеком вас напојих, а не јаком храном, јер нисте могли. (в. 1. Кор. 3, 2)

Он има бригу за све Цркве. (2. Кор. 11, 28) Пролази васељену од Јерусалима… до Илирика. (Рим. 15, 19) Жртвује све за Христа. Оно што је сматрао добитком, сматра штетом према превасходноме познању Христа. (Фил. 3, 8)

Дух преко њега изграђује Цркву: Као мудар архитекта он поставља темељ, који не може да буде други, сем Исуса Христа. (1. Кор. 3, 10-11)

Текстови Посланица његових су правило вере. Молитве његове постају литургијске молитве и возгласи. Он делом и речју свештенослужи Еванђеље Христово у свим народима, осећајући се дужником Јелина и варвара, мудрих и безумних. (в. Рим. 1, 14)

На крају, он, по ревности гонитељ Цркве (в. Фил. 3, 6), постаје онај који трчи према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (в. Фил. 3, 14).

✦ ✦ ✦

Апостол пише Солуњанима: Хтедосмо доћи к вама, бар ја Павле, неколико пута, и спречи нас сатана. (1. Сол.2, 18) Лажни апостоли, прерушавани у Апостоле Христове, не престају да му стварају проблеме. Тада Павле, штедећи паству, бива приморан да говори о себи, да одбрани истинитост свог апостолског призвања. У Другој Посланици Коринћанима (11, 5 – 12, 19), представља себе наводећи јединствене своје предности и подвиге: Уколико лажни апостоли имају смелости да истичу себе као Јевреје и Апостоле, говори Павле, утолико више ја имам смелости. Јесу ли Јевреји? И ја сам… јесу ли слуге Христове? Као безуман говорим, ја сам још више: више сам се трудио, одвише боја поднео, више пута био у тамници…, и наставља да набраја бескрајне подвиге и жртве своје.

Не зауставља се на томе. Када би се десило нешто слично, када би он просто наводио колико се напатио, постио и био прогоњен, могао би неко све то да види као обичну људску препирку са лажним апостолима: хајде да видимо ко ће да победи, ко ће да истакне многобројнија и већа сопствена достигнућа? Међутим, не дешава се ништа томе слично. Апостол природно иде даље у дубље духовне ствари, долази до откривења личних искустава у Христу; до исповести која објављује тајну похвалу његову – која је повод радости свим људима – на коју се ослања и од које живи.

Стил и језик се тада мењају, јер Павле, „као истински заљубљеник и вансебник“[1] не припада себи, већ Љубљеном. Не живи он, него Христос живи у њему. Он је умро. Љубав и биће његово налазе се другде. Почевши, дакле, да говори о свом истинском бићу, он не говори ни о Савлу, то јест какав је био у прошлости, ни о Павлу кога свет познаје, већ говори у трећем лицу о неком другом, непознатом човеку, који је његово скривено биће:

Знам човека у Христу који пре четрнаест година би однесен до трећега неба, би однесен у рај, – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна, — и чу неисказиве речи које није допуштено нити је могуће изрећи људским језиком. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим немоћима својим.

Искуство, за које се тачно сећа када се догодило (пре четрнаест година), заувек га је запечатило и непрестано га храни и представља најдубље биће живота његовог, извор богословља и проповеди. Можемо да кажемо да је то узношење до трећег неба други и најбитнији призив Апостолов од Господа. После тог искуства и везе са неизрецивим Тајнама, Господ је, да се не би погордио, допустио да га снађе тешко искушење: жалац у тело, анђео сатанин. Зато се три пута молио Господу да га ослободи искушења. Господ му је, међутим, рекао: Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена. Разумевши реч Господњу, Павле завршава: Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова… јер када сам слаб, онда сам силан.

✦ ✦ ✦

Слобода у Христу, Еванђеље радости, Нова Твар, рај за све. То је преокрет палог стања и логике: хвалити се мукама и страдањима. Бити силан онда када си слаб. Павле, као нови Мојсије, силази са горе Божанског узношења и записује нови закон Благодати, не на каменим таблицама, него на таблицама људског срца. (в. 2. Кор. 3, 3) Неизрециве речи које је чуо објављује та божанска промена и крајње смирење у животу и опхођењу његовом. Он доживљава и објављује чињеницу да је смрт укинута, исповедајући: Када сам слаб, онда сам силан, и када умирем за Христа, тада истински живим.

Боже сачувај да се чим другим хвалим, осим крстом Господа нашега Иcyca Христа, којим се мени разапе свет и ја свету. (Гал. 6, 14) Свет је умро, распео се, он за Павла не постоји. Апостол је умро, распео се, он не постоји за свет. Апостол на тај начин истински постоји, истински живи и свет постоји за њега. Павле је бестрасан као умрли, и крајње осетљив као оживљен из мртвих (в. Рим. 6, 13), он учествује у истинском животу и помаже васцели свет.

У часу када је Господ на Велики Петак мртав на Крсту, после речи сврши се, у часу када ни реч не можемо да изустимо, тада Павле узима реч, или боље речено, Црква даје реч Апостолу народа. Он изговара у страху и трепету реч о Крсту. Проповед његова не бива у убедљивим речима људске мудрости… него у показивању духа и силе (1. Кор. 2, 1-4). Он исповеда да не зна ништа друго, осим једино Исуса Христа, и то распетога (1. Кор. 2, 2). Христа распетога зна, зато што је и сам Павле распет. И речју и ћутањем он јасно говори: Реч о крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1, 18).

За Јудеје, који хоће знаке, то је саблазан. За Јелине, који траже мудрост, то је лудост. За верујуће, Јудеје и Јелине Божија Сила и Божија Премудрост.

Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу. Не спасава нас људска мудрост, нити нам је савест довољна. Спасава нас распети Христос, распета Љубав, која је за све, и Јудеје и незнабошце, Божија сила и Божија премудрост.

Сад је суд свету (Јн. 12, 31), вернику и невернику, блиском и далеком. Суди нам љубав, која никад не престаје (1. Кор. 13, 8)

Страдајући „лажном порфиром се одева, Онај који је оденуо небо облацима“.[2] Сви смо Га оденули лажном порфиром: лажном побожношћу и богословљем. У центру пак лажи и посуновраћења постоји неуништива истина Љубави, која се јавља као велика експлозија, која ствара свет, саздаје га, одржава, развија, и на крају, преображава у Нову Твар. Јер у Христу Исусу нити обрезање (јудејство) што помаже, нити необрезање (јелинство), него Нова Твар (Гал. 6, 15).

Старо прође… све ново постаде (2. Кор. 5, 17). Прелазимо са хипотетичке мудрости на реално спасење; са тражења знакова, као чуда, на изобиље живота. Ту умире и као ново васкрсава све Јудејство. Ту умире и као ново васкрсава све Јелинство. Умире међусобно непријатељство и рађа се мир и измирење. Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање, ни необрезање, него вера која кроз љубав дела (Гал. 5, 6).

У том часу великог суботства, апсолутног ћутања, све је истинско, све пречисто и збратимљено. Победила је Љубав. Победио је за нас Онај кога смо распели. Он је Цар Славе – мртав на Крсном дрвету. Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала… крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2, 14-16). Убио је непријатељство у телу свом, а не у другом. Донео је истинско избављење и мир свету.

Оно Павлово у Христу, то јест Нова Твар, раскида свезе ма каквог ропства, као и преварност ма какве слободе, дарујући човеку од сада слободу Будућег века, јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов. (1. Кор. 7, 22) Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један човеку Христу Исусу. (Гал. 3, 28)

✦ ✦ ✦

На крају, позвани апостол Исуса Христа (1. Кор. 1, 1) преноси, не мисли и размишљања, него славу Богојављања. Он преноси љубав Христову која превазилази разум (Еф. 3, 19) 

Заједно са њим у Новој Твари налазе се и наслађују сви луди, неплеменити, слаби, понижени, небића, које је Христос позвао и позива. Они блистају истом благодаћу. Они нам без муке разрешавају проблеме. Не боли нас глава од загонетности њихове. Они не говоре лажи. Не излажу нас хладним тушевима својим говором и поступцима. Суде нам само тиме што одишу неизрецивим миомирисом Христовим, пројављујући дах познања Његовог у свако време и на сваком месту.

Пре извесног времена, улазећи у стару цркву у једном селу, осетио сам, уз мирис влаге, сву умилну атмосферу која влада у тим страдалним црквама и срцима доброг и напаћеног народа нашег. Унутра, у цркви, парализована девојчица у инвалидским колицима, осуђена на скору смрт; небески се осмехује, молећи се: „Дај, Боже, добро целом свету“! Дете које ти неумитно суди миомирисом свог човекољубља, сагоревајући као благопријатни тамјан у огњу коначног страдања, које га већ од сада води у други, вечни свет. Она је своје дело убрзо окончала.

Кратким проласком својим дати миомирис вечности унутрашњем бићу другога, и отићи задовољан само због тога.

Са јелинског превео Дејан Ристић

Преузето из књиге „Светлост од светлости“

Издавач Епархија рашко-призренска

[1] Свети Дионисије Ареопагит

[2] Триод, Велики Петак, Служба страдања, антифон 15