Господ је дошао у свет, не да би једноставно побољшао услове овдашњег живота, не да би понудио неки економски или политички систем, нити да би нас научио неком методу психофизичке уравнотежености. Он је дошао да би победио смрт и донео Вечни Живот: Бог тако заволе свет, да је Сина свог јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Тај Вечни Живот није обећање метаисторијске среће, није просто живљење после смрти, нити бесконачно продужење овдашњег живота. Вечни живот је Благодат, која од данас просветљује и осмишљава и оно што је садашње и оно што је будуће, душу и тело човека.

Сврха јављања Васкрслог Христа својим ученицима јесте давање уверења да је смрт побеђена. Господ је васкрсао. Смрт више не влада Њиме (Рим. 6, 9). Он је савршени Бог и улази и излази кроз затворена врата. Он је савршени Човек, кога је могуће додирнути, који једе и пије, као сваки од ученика Његових. Оно што човек има и што вреди, нису толико телесне и интелектуалне способности, већ то што он може да постане причасник Христовог Васкрсења, то што може да умре и да од данас живи Вечним Животом: Онај који воли живот свој, изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овом свету, сачуваће га за живот вечни (Јн. 12, 25).

✦ ✦ ✦

Православни монах није просто „мистик” који уз одређену дијету или технику постиже високи степен владања собом и аскетска достигнућа. Та достигнућа овог века, сама по себи, небитна су и неспособна да победе смрт за монаха и његову браћу. Прави православни монах је васкрсли човек. Његова мисија није да он учини нешто помоћу својих мисли, или да нешто организује помоћу својих способности, већ да животом посведочи да је смрт побеђена, што бива његовим сопственим закопавањем у земљу, као семена. Ради тога, као што пише у Отачнику, када је једном неки млад монах рекао Старцу: „Видим да ми ум стално пребива у Богу“, Старац му је одговорио: „Није велика ствар да твој ум стално пребива у Богу; битно је да сматраш себе нижим од сваке твари“. Тако он преноси младог монаха у други простор. Од делимичног занимања, које може да буде наше размишљање о Богу, он га призива на свецелосно приношење, на смирење, које је истинска смрт, и истовремено васкрсење за нови живот, кротак и свесилан.

На универзитету пустиње, како су Свети Оци назвали монаштво, подвижници не „уче“ Божанске ствари, него доживљавају. Они не умарају свој ум и тело, већ жртвују читаво своје биће: „Да нисам уништио све, не бих могао себе да изградим“.[1] Истински монах је васкрсли из мртвих, икона васкрслог Христа. Он објављује да духовно није нематеријално, нити је телесно плотско. Духовно је све (материјално и нематеријално) што је освећено тајном Крста и Васкрсења, све што је преображено нествореном Божанском енергијом. Монах тако открива духовно посланство створеног и телесног, и истовремено пројављује опипљиво постојање нематеријалног и нествореног.

✦ ✦ ✦

Неки монах је написао: „Није мој посао да зидам куће и да кречим, нити, чак, да читам и пишем. Које је моје посланство? Да, ако је могуће, умрем у Богу. Тада живим и бивам покретан другом снагом. Тако могу слободно све да чиним (и да копам, организујем, читам, пишем), не везујући се ни за шта. Могу кроз све да прођем, увек мирно хитајући за једним и јединственим. Да пустим да све те „ствари у ваздуху“, слободно прођу кроз мене, очекујући оно једно, што потврђује све. Када зидаш да би зидао, гроб себи копаш. Када пишеш да би писао, покров свој плетеш. Када живиш и дишеш, иштући милост Божију, тада се око тебе тка одећа непропадљивости и у теби лахори сладост небесне утехе. Зидаш ли или пишеш, сасвим је споредно“.

Монах нема за сврху свог живота постизање индивидуалне самоконцентрације или напредовање, већ да послужи тајни спасења, тиме што неће живети за себе, већ ради нас и за сву браћу своју, Умрлог и Васкрслог Христа. Монах то постиже тиме што живи, не онако како он хоће, већ онако како Црква налаже. Монашки постриг, ступање у монашки живот, врши се на Светој Литургији. Будући монах напушта себе пред Светим Жртвеником. Он бива прихваћен од стране светог братства, које је свето, стога што је сав живот свој, наду, ослонило на Свети Жртвеник.

Код свих Светих Отаца провлачи се једна црта. Сви воде у исти простор слободе Духа. Сваки од њих говори на свој начин, изражава свој опит и наглашава оно што је доживео. Од читавог тог духопокретаног мноштва Отаца који су на другим местима и у другим вековима живели формира се свехармонични глас једноставности који поје химну око трона Јагњетовог. Глас који опевава Јагње, сада и увек, овде и свуда, који Га опевава у литургијском простору живота слободног од препрека ситних грамзивости и компромиса. Иста та надвремена и сведобра Сила, која из небића приведе све у биће, освећује Часне Дарове на Светој Трпези, саставља сабор Светих Отаца, освећује привођеног монаха, узима у своје руке и прихвата се одржавања и живота сваке монашке заједнице.

Читав наш живот врти се око Бога. Наше време и занимање је Он. Наша телесна издржљивост и прве мисли Њему се приносе. Богослужење, читање, молитва, представљају смисао подвига и осовину око које се вртимо. Света Литургија представља срце нашег организма и сачињава наш лични живот и нашу братску заједницу. Манастир је архитектонски саграђен тако да буде у служби Свете Литургије. Могли бисмо да кажемо да је то архитектонски појана Света Литургија. Около Цркве, као Херувими и Серафими, нижу се собе, келије, трпезарија, библиотека: простор у коме се служи двадесетчетворочасовна Света Литургија. Свака ствар је на свом месту у литургијском поретку. Стога, живећи по манастирском правилу, ходајући ходницима, осећаш да се непрестано вртиш око онога што је једино потребно (Лк. 10, 42). Окрећеш се мислима, трудом, болом, радошћу, телом и душом, у Светој Литургији манастирског живота, која се приноси за васељену.

Тај живот и грађевина, помислиш, жива су икона Васкрслог Христа. Као што је Христос при Васкрсењу вратнице смрти развалио и мирно и спасоносно првосаздане и све редове поробљених светлости привео, тако и Света Литургија читав живот наш приводи вишњем Царству, а храм, праобразно, и сав манастир светлости, и спокојству освећења. Тај крсноваскрсни карактер живота простире се свуда. Свака утеха и благодат даје се у Православљу и монаштву кроз смрт. Утеха је превазилажење смрти у сваком виду живота. Речено можемо да видимо и у великим монашким богослужењима, у постовима и целом подвижничком умећу. Да ли је Православље сурово? Да ли је строго? Да ли превазилази људску издржљивост? Споља гледано, чини се да је тако. Тако је делимично и у суштини. („Монах је насиље над природом“, каже Свети Јован Лествичник).[2] Једино што Православље никада није безнадежно, ма колико се чинило да је сурово. Никада није напорно и неприродно, ма колико га представљали мрачним.

На крају, после много труда, подвига, бдења, што често превазилази људску издржљивост, ипак исклијава једна младица, нова, непропадљива, неувенљива, која доноси стоструки плод. Тада хвалиш трудове и болове. Све жртвујеш, јер је радост, која се родила, светлост Будућег века, која радосно просвећује садашње и будуће. После тога спонтано иштеш оно што је још суровије, тамније, усамљеније, да би дошао до онога што је непостидно утешно, незалазно светло и што измирује човека са свима и свим. Коначно, истински монаси достижу до благодарног, и са задовољством, прихватања туге и бола, или презира и понижења од стране људи, јер се тако ослобађају од преварних утеха овога света и постају причасници вечне славе Господње, од данас. Свети Симеон Нови Богослов нам говори: „Урачунах ни у шта искушења и туге које ми дођоше, гледајући не на будућу, него на садашњу славу Господа нашег Исуса Христа”.

Карактеристична је следећа чињеница: У наш манастир, с времена на време, долази један стари подвижник и тражи да му пружимо мало помоћи. Са оним што добије он се храни, али помаже и другима, старијима од себе. Када је једног дана дошао у уобичајену посету, обрати се једном брату из манастира: „Надам се да вас не жалостим зато што долазим да тражим помоћ. Ако је тако, не мари, могу ја други пут и да не дођем. Не секирајте се, јер монах је као неки пас. Ако га шутнеш, добро чиниш; ако га не шутнеш, него му даш комад хлеба, и то је добро“. Тај Старац, премда је прешао седамдесет пету годину, не захтева да га било ко поштује. Он себе сматра псом и пред сваким се поклањао, тражећи благослов и од монаха и искушеника и посетилаца. Оденуо се, међутим, у тако неизрециву благодат, да сваки његов долазак у манастир постаје празник радости. Сви се сабирамо око њега, монаси и поклоници, да бисмо чули речи Благодати које излазе из уста његових, да бисмо се просветлили радошћу којом зрачи лице његово, а да он сам ни не помишља на то. Он личи на Авву који је тражио од Бога да га Бог не прослави на земљи, а његово лице је тако светлело, да нико није могао да га погледа у очи.[3]

У тим смиреним људима, који блистају Благодаћу, осећаш да се непрестано свештенодејствују две врлине: тајне Покајања и Љубави. Они нису покајани, већ кајући се. Господња реч „кајте се“ (μετανοείτε), не значи „покајте се“ једанпут, нити значи да се неко каје с времена на време (иако ће можда тако почети), већ да живот буде покајање. Да увек унутра постоји став покајања и скрушености. Да нико не говори, не размишља, не чини ништа, ван климе и етоса скрушености. Да скрушеност напаја биће. Да у сваком тренутку дејствује тајна покајања, скрушености и обнављања Другом силом. Да сваког тренутка, будући да си пао, осећаш да биваш подизан Њиме. Да осећаш да си ти пад, а Он — Васкрсење. Ти си небиће, а Он је Онај који јесте; и да те је из своје неизмерне милости привео у биће; палог те је подигао, и непрестано те подиже.

Сазревањем духа покајања у нама, долазимо до онога што Апостол Павле говори: Свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже (2. Кор. 4, 10). Ти смирени људи се налазе у Великом Петку и Недељи Пасхе истовремено. Они доживљавају живоносно умирање и радостотворан плач, непрестано. Као што су у покајању истанчани, исти су и у тајни љубави. Они и ту виде пут жртве који води, одмах и сигурно, у Живот Вечни. Ниједан труд који се из љубави приноси Богу не пропада. Оно што се пружа, што се губи, из љубави према брату, то се спасава, налази се нетакнуто и умножено у Вечном Животу. Плата која се неће изгубити, зарад чаше воде која се даје брату, јесте нова Светотројична свест човека која се у њему рађа. Други човек није граница која ограђује наше индивидуално биће, онај ко затвара наш простор, или напросто ласка нашем самодопадању. Он није покров који увија наше умртвљено осамљивање. Други није пакао. Други човек је блиска земља живота, најскупље и непреместиво наше биће, и он нам дарује – кроз наш принос њему – смисао и реалност Вечног Живота, који је већ почео: Ми познасмо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу (1. Јн. 3, 14).

Прилазећи једном зрелом монаху, налазиш, не нешто надљудско, што запрепашћује и изазива вртоглавицу, већ нешто дубоко људско, смирено, што доноси спокојство и утеху. Они се, уз сав свој подвиг и одлазак, нису удаљили од човека; вратили су се њему, они су загрлили све људе и патње њихове. Постали су истински људи. Монашко напредовање не зависи од тога колико је монах постио или колико је пропатио, већ од тога колико је, уз сав свој подвиг, постао причасник благодати Утешитеља, колико се сам успокојио и колико је постао спокојство за свог брата, човека.

Монасима из неког братства дође помисао да они врлином превазилазе друге монахе, јер су постили више постова и имали дужа богослужења. Поводом тога, неки искусни Старац рече: „Не говорите ми колико они посте или колико сати траје њихово богослужење. Нешто друго ме занима: Да ли неко од њих, па макар и онај који је највише узнапредовао, може да разуме уморног човека данашњице и да утеши напаћеног? Може ли да разреши онога ко се уплео у ђавоље замке? Ако то чини, ако може да успокоји свог брата, те учини да овај заволи живот, да се обрадује и да заблагодари Богу, то ће показати да је тај монах духовно узнапредовао“. Карактеристичан је овај став Светогорског Старца, који показује колико је монаштво човекољубиво.

✦ ✦ ✦

Такви монаси, непознати, анонимни, испуњени светлошћу, постоје. Ја сам упознао једног. Из њега се прелива. То је израз који донекле говори истину о њему. Он има ризницу неизрециве радости у свом телу – земљаном сасуду, маленом, слабашном. Али, радост се прели и испуни околни простор. Распростре се и омиомириса све. Светлост блиста из његовог бића. Он је рај задобио крвљу својом. Од себе је начинио стару крпу, поцепао је и дао, поделио је свима. Сада се у свему лако крећe, кретањем другачијим од ма ког другог кретања. Свуда налази свој дом, јер је увек сагоревао своју колибу љубављу према другоме. Свуда где крочи, налази непоколебиву стену, јер се понизио и пустио другог да пређе преко њега. Увек изговара реченице и у свом говору налази слику коју жели, јер није исмејао никога, није повредио човека, није дотакао ни једно створење. Ублажио је рану и бол целога света. Глас његов је промукао, дисање испрекидано, руке дрхтаве, ноге клецајуће, али он чврсто стоји. Гази непоколебиво, корача без препрека, гледа, напредује, љуби. Слободан је. Он је човек Будућег века, зато је и једини који исправно говори о овом веку. Он познаје Бога, као што каже Света Литургија, страшног и човекољубивог. Он је слабашан, као паучина, али је и свесилан. Он прима таласе благодати, који превазилазе његову издржљивост. Његов земљани сасуд (=тело) не може да издржи. Прелива се, усијава се. Све што је у њему и око њега постаје светлост неприступна. Он је природан и свет. Он је савршен човек и бог по благодати. Ништа не чини извештачено. Он те не престрављује својим подвижничким достигнућима, већ те успокојава преношењем Божије љубави на тебе, у којој он даноноћно живи. У разговору који водите, он је учтив и пажљив. Хируршки захват који врши, не боли те; јер Други је претрпео бол тебе ради — Господ Христос. Сада се налазиш у простору починка, који је Његов бол донео: „јер, гле, кроз Крст дође радост целоме свету.“[4] Он те пушта да схватиш, да упијеш. У току вашег општења он те сваки пут пита како се осећаш. Видиш да ти само ненаметљиво помаже. Не уплиће се нападно. Не намеће се магијски. Он ти открива природно функционисање твог бића. Оставља те слободним. А ти си везан за истину, слободу, стварност, онакву каква јесте. И одлазиш утешен, разведрен, успокојен, оснажен. Одлазиш и долазиш на свој посао, идеш куда год желиш, међутим, заувек остајеш ту.

Присуство древних Светитеља је чулно. Благодат нових Светитеља превазилази историју и уводи нас од данас у вечност. Они, било да живе или умиру, сведоче силу Васкрсења. Пројављују величанственост човека, незалазну светлост Царства за које смо створени. Показују нам да у Цркви, која је тело Васкрслог Христа, који све чини новим (Откр. 21, 5), не постоји разлика између старог и новог.

✦ ✦ ✦

Сада можемо да завршимо, сећајући се утешних Пророкових речи: Ово говори Господ: блажен је онај који у Сиону има семена, и сроднике у Јерусалиму (Ис. 31, 9) Сви ми можемо да кажемо да смо блажени, јер у Православном Сиону (на Светој Гори) имамо семе Светих Подвижника, и у Вишњем Јерусалиму мноштво сродника. Они живе за нас и представљају светлост и наду за наш садашњи и будући живот.

[1] Старечник, Авва Алоније, поука друга.

[2] Лествица, Слово, 1, 10

[3] Старечник, Авва Памво, поука 1

[4] Пентикостар, Повечерје Светле Седмице