Ко нема стрпљења с нама кад грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не прашта, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује нашој поправци. Стрпљење, праштање и радост три су главне особине божанске љубави.
У причи о блудном сину (Лк. 15, 11-32) Господ Исус је изнео пред нас слику праве, божанске љубави у тако јасним бојама, да она живо трепери пред нама као овај свет кад га после ноћне таме сунце обасја.
„Један човек имаше два сина. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И отац им подели имање” (Лк. 15, 11-12).
Под именом човека скрива се Бог, а под именом два сина скривају се: човек праведан и човек грешан, или – сви праведници и сви грешници.
И отац им подели имање. Старији син остаде с оцем, да и даље ужива све очево имање, а млађи син за мало дана после тога покупи све своје и оде у даљњу земљу, и тамо расточи имање своје живећи блудно.
Бог не задржава никога силом да остане с њим, јер Бог је створио човека слободним и, веран самом себи, не жели никад да победи ту човечју слободу.
А шта ради безумни грешник, кад се одели од Бога? Оде у даљњу земљу и тамо расточи имање своје живећи блудно (Лк. 15, 13).
Живећи блудно, шта то значи? То значи проводећи дане у сваком греху и беспутству, у пијанству, свађи, гневу, расипању, а нарочито у блуду, којим се најјаче и најбрже упропашћује животна снага и гаси божанска искра. Кад човек нема љубави он се предаје страстима. Кад човек остави пут Божији, онда се нађе у мрежи многих путева, те трчкара час једним час другим. Блудник држи секиру крај корена свога живота и сваки дан засеца секиром корен, док се дрво не почне у мукама сушити.
„А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи” (Лк. 15, 14). У даљњој земљи увек је глад, но за грешника, који сасвим заборави Бога и расточи сву животну снагу, коју му је милост Божија подарила при деоби, наста велика глад, то јест таква глад, какву земља са свим својим понудама није могла ни за тренут утолити. Тако бива и дан-данас са сваким грешником, који се халапљиво сав преда земљи, телу и телесним задовољствима. Настане тренутак, када се грешнику огади и земља и тело и сва земаљска и сва телесна задовољства. Све му то постане гад и смрад. Он се онда почиње жалити на сав свет и проклињати живот. Са исушеном снагом и у телу и у души, он се осећа као шупља и суха трска, кроз коју дува хладан ветар. Све му је мрачно, све му је одвратно, све му је гадно. У таквом положају он не зна шта да чини сам са собом. Он је престао веровати у овај живот, а камоли у онај. Онај живот је заборавио, а овај омрзнуо; и Бога је заборавио, и свет овај омрзнуо. Шта ће сад? Куда ће? Васиона му је тесна. И нигде врата за излазак из ње.
У тако очајном положају јавља му се ђаво, који је и до тада био стално са њим и водио га од зла ка злу, но скривено и нејављено. А сада му се он јавља, узима га у своју службу, и шаље га у своје поље да му чува свиње. Јер пише: „И отишавши приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у поље своје, да чува свиње” (Лк. 15, 15). Тако бива са сваким непослушним сином, који се одели и удаљи од свога оца: пошавши од оца са гордим и великим плановима о својој срећи, он најзад постаје слуга код горега од себе, свињар код туђих свиња. Но под именом човека у овој даљњој земљи несумњиво је да се подразумева ђаво. И ако се он овде назива човеком, као што је и отац назван човеком, ипак је он сасвим супротна слика човека-оца, од кога се безумни син оделио. Он је човек, но човек не од Небеског Царства, него човек од једног трећег царства, царства мрака и ужаса, смрада и огња, царства демонског. Код првог човека-оца грешник се називао сином, а код овога трећега човека-ђавола он се назива слугом; код човека-оца он је благовао у сваком изобиљу, а код човека-ђавола он гладује, и то толико гладује, да жели јести оне рошчиће испод земље, што свиње једу; но и то му се не даје. „И жељаше напунити трбух свој рошчићима, што свиње јеђаху, и нико му их не даваше” (Лк. 15, 16).
Гле, блудни син је био као мртав и пре телесне смрти! Но у том тренутку крајњег очајања блудног сина, крајње глади и крајњег ужаса, засветли се у њему једна искра. Једна неслућена и заборављена искра! Као магична лампа засветли се у њему давно заборављена светлост савести и разума. И при тој светлости он дође к себи. При тој светлости тек он сагледа сав понор у који је запао, сав смрад којим је дисао и живео, сву ругобу друштва у које се умешао. При тој тајанственој лампи, коју је у души његовој придржавала милостива рука очева, он се пробуди из свог ужасног сна и тада поче правити поређење између живота којим је живео негда код оца и живота којим је сада живео.
„А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади. Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника” (Лк. 15, 17-19).
Трећега пута нема, него или до краја наниже у понор ђаволски, или навише ка оцу своме. А отац је богат пребогат; код њега никад нема глади; његови најамници имају и сувише хлеба, а ја као син умирем од глади.
„А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га” (Лк. 15, 20). Тако је безгранична и преумилна љубав Божија! Колико је до сада било његово стрпљење према грешнику, толико је сада његово праштање и његова радост. Тек што се грешник покајао и окренуо путем ка Богу, Бог му већ ходи журно у сусрет, прихвата га, грли га, целива га. Тек што се зачело покајање у срцу нашем, и ако смо још далеко, далеко од Бога, Бог нас већ види и, брже од сунчане светлости што јури у тамну земљу, ходи нам у сусрет. У сусрет новоме човеку, који се кроз покајање зачиње у нама!
Када покајани син дође пред оца, он му рече оно што је био намислио да му каже: „Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим” (Лк. 15-21). Но с овим он још није ни довршио све што је хтео казати. Он је још хтео казати: „Прими ме као једнога од твојих најамника.” Али му отац није дао ни да доврши. Није отац дозволио, да се покајник понижава и да тражи да буде најамник у њега. Зато му је отац прекинуо реч и почео га грлити и љубити. Онако дроњава и прљава и исушена и подивљала почео га милостиви отац грлити и љубити и викати своје слуге: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку, и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се.” (Лк. 15, 22-24).
Најлепша хаљина представља све богатство и красоту духовних дарова Божијих. Прстен на руци означава венчање душе с Христом. Покајник напушта све блудне везе са овим светом, приљубљује душу своју уз Христа и остаје сједињен с њиме у нераздрешивом јединству. „Подајте му и обућу на ноге”, говори отац слугама својим. Обућа означава снагу воље, с којом би човек ходио путем Божијим одлучно, без колебања тамо и амо, и без обазирања назад. Под ухрањеним и закланим телетом треба разумети самога Исуса Христа, који се даде заклати за очишћење грешника од греха.
Ако се под домом очевим разуме само небо, онда под слугама треба разумети ангеле; ако ли се пак узме – што је исто тако тачно – да се под домом очевим разуме Црква на земљи, онда под слугама треба разумети свештенике који су позвани да врше тајну жртве Христове и да њоме хране људе за бесмртан живот.
„И стадоше се веселити.” Дочув за све ово што се догодило старији син расрди се и рече оцу: „Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени ниси никад дао јарета, да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође тај твој син, који ти је имање расточио с блудницама, заклао си му теле ухрањено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (Лк. 15, 24-32).
Тако Бог умирује праведника, подсећајући овога на неизмерна добра, којима он заједно с њим влада и располаже. Све моје твоје је. Повратком покајаног ти брата, твоје се добро не умањује, а твоја радост треба да се увећа. Јер овај мој син беше мртав и оживе; и изгубљен беше и нађе се. Телом је још мало и животарио, али душом је био мртав. Једна заостала искра божанскога дара запалила се у њему и оживела му целу душу.
Слава нека је Господу Исусу, који нам је дао ову причу, као пуну ризницу мудрости, из које поколење за поколењем црпи за себе Богопознање и човекопознање, учећи се отуда љубави кроз стрпљење, праштању кроз Божије човекољубље и радости кроз радост Божију у примању покајаних грешника. Слава и његовом беспочетном Оцу и Животворном Духу – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.
