Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја 2005. године основана је заједница „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ која представља пружену Божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима, тужним и сиромашним у срцу. Божији одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. Уверени да је зависник у егзистенцијалној кризи, створена је клима живота у духу једноставне хришћанске породице. Верујемо да хришћански живот, својом пуноћом, даје истински одговор на људски немир и да нико сем Бога који је створио човека не може да оздрави његово рањено и повређено срце.
Зато предлажемо молитву, рад, искрено пријатељство, истину и одрицање. У нашој заједници се не пуши, нема алкохола и телевизије. Човек се концентрише на унутрашњост и тако упознаје своје слабости и врлине. Заједница подржава и помаже да се човек поправи и нађе мир.
Прављење хлеба, чишћење по кући, рад у столарији и башти, рад са животињама, као и уметничко стваралаштво, иконописање, резбарија, позориште, су неке од активности које имају искључиво васпитни карактер.
Услов за улазак у заједницу је само један: жеља за мењањем!
Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ основан је под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља. Оснивач и лидер пројекта је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Активности се спроводе у пет мушких (Ченеј, Вилово, Крчедин, Брајковац и Витковац код Алексинца) и једној женској терапијској заједници (Бачко Петрово Село) у којима укупно борави 150 штићеника. Центар „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ је организован на основу искустава сличних пројеката који постоје у земљама Европске уније, као и у земљама нашег окружења.
Боравак штићеника у терапијским заједницама је бесплатан и на добровољној бази, рехабилитација траје до три године и велики је изазов за сваког човека, стога је најважнија његова чврста воља за оздрављењем.
Терапија се заснива на низу нефармаколошких метода, које имају за циљ постизање физичког опоравка, стабилизацију менталних процеса, остваривање духовног баланса, суочавање са стварношћу и самим собом, учвршћивање воље и радних навика, реструктуирање целокупне личности, овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалом, изграђивање сопствене личности кроз усмереност на другог и могућност спознаје вере као легитимне алтернативе претходном начину живота.
Циљеви рехабилитације су суштинске промене у животном стилу и систему вредности. Психотерапија је заступљена у свакој кући и обављају је компетентна лица. Радна етика је од суштинског значаја, тежи се учењу и развоју економског само-ослањања кроз учешће у Заједници, односно развијању одговорности и часног односа према раду. Активно и одговорно учествовање у свим активностима је узор другоме у процесу промена. Пожељно је да сваки члан Заједнице буде „живи“ и непосредан пример да је промена МОГУЋА.
Образовање, обука и терапијске активности се спроводе у групама, на састанцима, у оквиру радних обавеза и молитве и у рекреацији. Користе се заједничке норме и вредности: правила, прописи и социјалне норме заштите физичке и психичке безбедности у Заједници. У Заједници корисници добијају смернице за самопомоћ при опоравку и образац за здрав живот. Употребљава се структура и систем организацијe рада, да би се одржало дневно функционисање Заједнице као домаћинства – то је главни механизам да се настави само-развој и одговорно понашање. Добровољно практиковање вере омогућава зависницима да открију духовни свет који покреће њихово трагање и откривање смисла живота.
Молитва, пост и читање духовне литературе су карактеристичне духовне активности у процесу рехабилитације. Духовним препородом покрећу се радни и стваралачки потенцијали и унапређује квалитет начина живота.
Проценат излечености оних који су прошли целокупан програм терапијске заједнице у трајању од три године је 95%. Ови људи су се потом успешно ресоцијализовали и постали активни и продуктивни чланови породице, пронашли запослење, наставили школовање.
„Браћо и сестре, Црква је отворена за све, раширених руку прихвата сваког онаквим какав он јесте, не да би га критиковала и осуђивала, него да би га човекољубивао тешила, лечила и без обзира на дубину пада, указивала сваком човеку на могућност преображаја и узрастања ка савршенству. Зависност открива неутољиву и неугасиву матафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи ову потребу. Без Бога, код зависника се више него код других види осећај усамљенoсти и празнине. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане зависник, то је видљив знак да он нема само психолошки, него и дубоки духовни проблем.
Нажалост, искрено говорећи, зависницима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђеоска, христолика љубав.“
Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије
ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА И КОНТАКТ: zemljazivih.info
