Ево другог Светог Николаја Чудотворца: по сили вере, по сили молитве, по сили љубави, по сили милостивости, по сили свих светих еванђелских врлина, и стога по сили чудотворства. Да, исти свемоћни Господ Христос је и у Светом Николају Чудотворцу и у Светом Јовану Кронштатском Чудотворцу. Вечито је свеистинита благовест и у једном и у другом: „Исус Христос је исти јуче и данас и вавек“ (Јевр. 13, 8). Исти Он – Свечудесни Спаситељ, и исти његови Светитељи: Апостоли, Мученици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он – Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 2. јануара 1909. године.

Светоотачки праведан и сав христоносац, он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи руској. Ето, о таквом је Светитељу Божијем реч. Нема сумње, његова помоћ с Неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.

Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној Цркви Светог Оца Николаја. Пошто је од рођења био веома слаб и одавао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену Светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.

Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божијег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота. Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечије игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу.

Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику „Мој живот у Христу“: „Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто целог потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадашње туге, обузела ме је радост. По завршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га урадио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у богословију.“

Богословију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију. За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зарађивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.

За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божији имао други план са њим. Размишљајући о свом будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму Светог Апостола Андреја Првозваног у Кронштату, у коме дотле никада није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божија је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму Светог Апостола Андреја Првозваног. Рукоположен је за свештеника 12. децембра 1855. године и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм Светог Апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је у сну раније видео.

Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.

И одједном, по Божијем Промислу, усред тог духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божије милости и љубави у лику оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима, а кад би му нестало новца, скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.

У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божијег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. О том духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: „Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек“

Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само што нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмевали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: „Твој добричина и данас се босоног вратио кући“. Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божијем Промислу постављен је за вероучитеља у гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.

И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.

Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована.

У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помагао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа „Кронштатски весник“ учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање „Дома трудољубља“, у коме би незапослени добили запослење и јефтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело. Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел наишао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање – први у Русији „Дом трудољубља“, који је освећен 12. октобра 1882. године.

У састав „Дома трудољубља“ улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште где се издавало преноћиште за 3 копејке (паре). 6. Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања – тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечија библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечије обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.

У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена Светом Александру Невском.

„Дом трудољубља“ са овим зградама – то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Међу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.

Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу. Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови – потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир посвећен Дванаесторици Светих Апостола, а од народа прозван „Јовановски“, чија је изградња коштала милион и по рубаља.

Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији. Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.

Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама он се обраћао Богу као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи проводио у шетњи по башти, певајући полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутарње службе, служио је сваког дана и Свету Литургију. За време богослужења, особито Свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: „Стојмо смерно, стојмо са страхом…“ Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.

Њему је молитва била насушна потреба. „Ја се гасим, умирем духовно, кад не служим неколико дана у храму“, говорио је, „и пламтим, оживљавам душом и срцем, кад служим, принуђавајући себе на молитву, не формалну, него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму Божијем, у светом олтару, пред престолом и жртвеником, јер се у храму чудесно мењам благодаћу Божијом. У молитви покајања и умилења спадају са моје душе окови страсти и ја осећам такву лакоћу, као да умирем за свет и свет за мене са свима својим добрима. Ја оживљавам у Богу и за Бога, и сав проникнут њиме ја постајем један дух са њим. Осећам се као дете, утешено на крилу матере. Срце моје пуно је тада наднебеског, слатког мира. Душа се просветљује небеском светлошћу; све видиш светло, на све гледаш правилно, према свему осећаш пријатељство и љубав, и према самим непријатељима, и радо им опрашташ! О, како је блажена душа са Богом! Црква – то је прави земаљски рај! Какву слободу имаш према Господу и Богородици! Какву кротост, смирење и незлобивост осећаш! Какву равнодушност према земаљском! Какву пламену жељу према небеским насладама! Језик не може исказати оно блаженство које осећаш, кад Бога имаш у срцу своме! С њим све земаљско – прах је и трулеж.“

Од многих краћих молитава оца Јована навешћемо само ову: „Господе, име Ти је – Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је – Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш“.

Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Неколико кашика чорбе или супе и два-три парчета рибе – њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове строго држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.

Сиромаштво је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добијао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.

У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добијени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му каже: „Баћушка, ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља“. – Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.

Приликом посете Кијеву (1893. године) њему је после Свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах даде младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: „Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца“. На то јој је он одговорио: „Узми, теби ће ускоро бити потребно“. И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.

Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала и узвикнула: „Оче Јоване, тамо је велика сума новца!“ Он јој одговори: „Ти си дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и иди.“ Она се тргла и почела да се извињава.

За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: „Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!“ А он јој одговори: „Њој је баш толико и потребно“.

Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли за помоћ. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000 рубаља. На то отац Јован мирно одговори: „Њој је потребно“.

Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: „Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!“ – „То је његова срећа“, одговори мирно отац Јован.

Смирење, кротост и љубав – сачињавају следеће црте његовог карактера. Иако је био обдарен изванредним и великим Божијим даровима: прозорљивошћу и чудотворством, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље. Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: „Када Спаситељ није терао од себе прељубочинце и грешнике и поред себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим и кајем се… чувајте се гордости“.

Од првог дана свога службовања на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хтео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног укрепљења, пружао им је и благодатну помоћ, а често и материјалну. Знајући из Светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао Светим Причешћем. За свој труд он не само што није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељеве: „На дар сте добили (благодат моју), на дар и дајте“ (Мат. 10, 8) А Бог, који је спор на гнев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се пронео по Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном поседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су…

Њега су почели да зову к болесницима прво у Кронштату, потом у Петрограду, Москви, Харкову и другим градовима. Ко није могао да оде у Кронштат, обраћао му се писмом или телеграмом и молио његову молитвену помоћ. Лакши болесници, који нису били везани за постељу, хрлили су у Андрејевски храм, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла је масе и здравог света, које су желеле његов благослов, па су ради тога не само испуњавале храм за време богослужења, него су га пратиле свуда, где год би се појавио: на улици, у приватним домовима, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па кад је због овога био принуђен да се улицама креће у фијакеру, маса света опкољавала је кола, „као пчеле кошницу“, наваљивала на кола, пењала се на папуче кола, вешала на њих, само да би га видели, добили његов благослов, или му поверили своје невоље, предали му своје написане молбе или новац. Исто се догађало на железничким и паробродским станицама. Због тога је често пута и полиција морала да посредује, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масу. Али и тада маса народа често је пробијала кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао живу и читаву главу. Благодат Божија га је штитила – то је једино објашњење.

Слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио – пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божију и без роптања се повиновао. А благодат Божија крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу.

Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници – покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак и ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).

За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испунили би сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.

Господ је свог верног слугу обдарио многим благодатним даровима, од којих се нарочито истичу дар прозорљивости и исцељивања болесника. Прозорљивост је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви свет од невидљивог, духовног.

Отац Јован био је ретка појава међу пастирима Цркве Христове: сасуд препун Божије благодати. Био је не само велики молитвеник, подвижник, неуморни трудбеник и чудотворац него и велики мислилац и плодан духовни писац. Прва три тома његових дела садрже његове беседе и поуке, четврти и пети том садрже његов чувени дневник „Мој живот у Христу“, а шести том – „Мисли о богослужењу Православне Цркве“. За дивно је чудо како је отац Јован успео, поред своје толике заузетости, још и да пише. Јер откако се прочуо као велики чудотворац, он је велики, ако не и највећи део времена проводио на путу, у возу или на лађи. Кући се враћао касно, ретко кад пре поноћи, а већ у 6 часова изјутра он је служио рану Литургију. Он је своје мисли и духовне доживљаје бележио приликом путовања или по повратку кући, пре него што легне у постељу. Спавао је врло мало, два-три сата, ретко кад више. Обичан човек такав подвиг не би могао издржати тако дуго – пуних пет деценија. Али благодат Божија крепила га је, давала му снаге и тешко бреме чинила лаким.

Пред смрт је предвидео да се велика катастрофа ближи Русији и народ је стално позивао на покајање. Упокојио се у свом дому у Кронштату 2. јануара 1909. године, а сахрањен је у манастиру Светог Јована Рилског у Санкт Петербургу.

После његове сахране, маса света, из свих крајева простране Русије, хрлила је на његов гроб, тражећи од њега помоћи и лека у својим невољама и болестима. А Господ Бог прославио је свога угодника и после његовог преласка у вечни живот многим чудесима, која су се догађала на његовом гробу.

Господе Свемилостиви, молитвама свежалостивог оца нашег светог и праведног Јована Кронштатског помилуј и нас грешне. Амин.