Колико често наш духовни живот представља непрестани списак молби упућених Богу – макар и најузвишенијих – али у извесном смислу са потрошачким односом! Као да покушавамо да Бога учинимо својим дужником, а не примећујемо колико нам је милости Господ већ указао, нити да смо ми – у неотплативом дугу према Њему.
Свети Игњатије Брјанчанинов, који је много писао о молитвеном подвигу, издваја управо благодарење као један од облика умног делања: „Благодарење Богу представља део умног… делања и састоји се у благодарењу и славословљењу Бога за све што се догађа – и пријатно и тужно“. Чак и од Бога послата жалост, будући да има у виду неку духовну корист за човека, заслужује благодарење.
Ово делање заповеђено је самим Господом преко Апостола: „За све благодарите, јер је то воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1 Сол. 5, 18); „У молитви будите истрајни, бдијући у њој са благодарењем“ (Кол. 4, 2).
„Шта значи благодарење? То је славословљење Бога за безбројна Његова доброчинства, изливена на цело човечанство и на сваког појединца. Таквим благодарењем уводи се у душу чудесно спокојство; уводи се радост, упркос жалостима које нас окружују; уводи се жива вера, због које човек одбацује све бриге о себи, потире страх људски и демонски, и целога себе предаје вољи Божијој“.
Као што појашњава Свети Игњатије, Господ је „заповедио да се усрдно вежбамо у благодарењу Њему, да у себи узгајамо осећање благодарности Богу“. То треба управо да буде осећање – посебно унутрашње расположење душе које се изграђује практиковањем благодарења. Управо то осећање – безропотног благодарења Богу за све – представља најбољу припрему за молитву, јер нас учи да се на исправан начин односимо према Богу. Осећање благодарења оживљује саму молитву. Светитељ нас подсећа на речи Писма: „Радујте се свагда у Господу, и опет ћу рећи: радујте се! (…) Господ је близу. Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и мољењем са благодарењем казујте Богу жеље своје; и мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу“ (Фил. 4, 4–7).
Свети Игњатије каже: „Неблагодарност је равна неверју. Неблагодарни човек не види путеве спасења на које Господ узводи човека. Њему изгледа да је све што му се догађа – бесмислено и случајно. Насупрот томе, из благодарења и славословљења Бога, нарочито у жалостима и страдањима, рађа се жива вера, а из живе вере – тихо, али моћно трпљење Христа ради. Где се осети Христос, тамо је и Његова утеха.“
Светитељ објашњава да истинско благодарење не произлази из самозадовољства, већ из виђења сопствених немоћи и милости Божије према палом створењу. Благодарење Богу из задовољства сопственим животом, као што знамо из приче о царинику и фарисеју, може значити дубоку душевну таштину и заслепљеност привременим комфором. Болести, које нам Бог допушта, правилно могу бити ношене једино уз благодарење за њих Богу. А благодарење Господу – једино је оружје способно да победи сваку жалост, сваку горчину.
„Чудесно долази праведницима, усред њихових невоља, мисао благодарења Богу. Она извлачи њихова срца из жалости и мрака, узноси их ка Богу, у област светлости и утехе. Бог увек спасава оне који Му прибегавају са простодушношћу и вером“.
Али како поступити ако у души нема таквих благодарних осећања, ако душу спутaвају хладноћа и неосетљивост? „Ако у вашем срцу нема благодарења, приморавајте себе на благодарење; заједно са њим ући ће у душу спокојство“.
Светитељ овако описује то делање у „Аскетским огледима“: „Понављање речи: ‘Слава Богу за све’ или ‘Нека буде воља Божија’ делује веома спасоносно против најтежих жалости. Чудна ствар! Понекад душа изгуби сву снагу под силним притиском жалости; она као да оглуви и изгуби способност да било шта осећа. У тим тренуцима почињем да наглас изговарам, на силу и механички, само језиком: ‘Слава Богу’, и душа, чувши славословљење Бога, на то као да почиње мало-помало оживљавати, а затим се укрепљује, умирује и теши“.
У једном писму Свети Игњатије саветује човека који пролази кроз тешке болести и жалости:
„Пишем вам, јер сте у тешком стању. Знам из искуства тежину таквог положаја. Тело губи снагу и своје уобичајене способности, а заједно с њим и душа губи снагу и способности; нервно растројство преноси се на душу, јер је душа са телом повезана непојмљивом и најтешњом везом, због чега не могу једно на друго да не утичу.
Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да га употребљавате по неколико пута на дан, нарочито у тренуцима појачаних страдања, како душевних тако и телесних. Обновљење снаге и исцељење неће закаснити.
Осамите се и изговарајте полако тако да само ви чујете, закључавајући ум у речи (како саветује Свети Јован Лествичник), следеће: ‘Слава Теби, Боже наш, за патњу која ми је послата; примам оно што сам својим делима заслужио; помени ме у Царству Твоме’.
Почећете да осећате како у вашу душу улази мир и разара узнемиреност и недоумицу која је мучи. Разлог за то је јасан: благодат и сила Божија пребивају у славословљењу Бога, а не у красноречивости и многоговорљивости. Славословљење и благодарење су делања која нам је сам Бог предао, а никако људска измишљотина. Апостол у име Божије заповеда то делање (1.Сол. 5, 18).“
Узносећи Господу благодарење, хришћанин стиче непроцењиво благо – благодатну радост која испуњава његово срце и у чијој светлости сасвим другачије доживљава животне догађаје. Уместо унинија (чамотиње) душу испуњава утеха, а уместо жалости и огорчења – духовна радост и укрепљење.
„Прихватимо се невидљивог подвига благодарења Богу. Тај подвиг подсетиће нас на Бога, кога смо заборавили; тај подвиг откриће нам Божије величанство које смо изгубили из вида, откриће нам неизрецива и неизбројива Његова доброчинства према свим људима уопште и према сваком човеку понаособ; тај подвиг усадиће у нас живу веру у Бога; тај подвиг даће нам Бога, кога немамо, кога су нам одузели наша хладноћа и непажња према Њему. Зле помисли скрнаве и погубљују човека – свете помисли га освећују и оживотворују“.
