ПОУКЕ О СМИСЛУ ЖИВОТА И ИСТИНСКОЈ РАДОСТИ

Сви људи желе да имају радост. Сви желе да се радују! Многи пак покушавају да нађу радост тамо где је нема. Једни радост траже у уживањима, други у проводу и забави, трећи у новцу и богатству, у самохвалисању и много чему другом. Но, има ли истинске радости у томе? Та радост је материјална, световна, а световна радост не насићује душу, и човеково срце остаје празно. Зар је радост у новчанику, ма колико он пун био? Колико је само људи који имају препуне новчанике, али радости немају!

Једино у близини Божијој човек налази истинску, вечну радост. Онолико колико човек живи у складу са вољом Божијом, толико, већ у овом животу, у извесној мери, осећа предукус рајске радости. Од нас зависи да ли ћемо у овом животу макар делимично доживети рајску радост и већ овде се усмерити ка Рају, или ћемо пак делимично доживети адску муку и – спаси нас, Боже, од тога! – већ овде се усмерити ка аду. Што више човек чини добро, то већу радост осећа. Што више чини зло, тим више страда његова душа.

✦ ✦ ✦

Најважније од свега јесте да човек позна најдубљи смисао живота, а он се садржи у спасењу душе. Поверовавши у Бога и вечни живот, човек постаје свестан да је овоземаљски живот пролазан, и припрема се за путовање у други свет. Ми ретко размишљамо о томе да нико од нас неће избећи смрт. Најдубљи смисао живота треба да познају сви људи. Ако би сви они то достигли, потпуно би ишчезле неправедне тежње, непрестане свађе и остали плодови егоизма. Истинска, чиста радост може се задобити само поред Христа. Сјединивши се с Њим кроз молитву, осетићеш да ти је душа до краја испуњена.

✦ ✦ ✦

Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тескобу, а у другом животу та тескоба постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Световна радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинска радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу; пролазна је, а не духовна. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

✦ ✦ ✦

Они који се налазе далеко од Христа немају истинску радост. Они се предају маштањима: „Урадићу то и то, ићи ћу тамо и тамо“. Њима указују почасти, они се одају забавама и од тога имају краткотрајну радост, али та радост не задовољава њихову душу. Многи људи имају све у животу, али су притом тужни зато што им недостаје Христос.

✦ ✦ ✦

Данашњи људи само негде журе и јуре. Час су на једном месту, час на другом, па онда на трећем… О вечном животу нимало не размишљају, већ само јурцају за стицањем материјалног богатства. Такав живот, испуњен немиром и непрестаном журбом, није ништа друго до несрећа, адска мука. Не предајмо своје срце духовно бескорисним стварима, не расипајмо га на трице и кучине. Пре свега другог треба да иштемо Царство Божије. То треба да буде наша првенствена брига, а све остало ће нам се придодати. Ако се човек сав преда овоземаљском животу, он губи даровано му време, расипа га улудо. Али, ако се човек не предаје сав овоземаљском животу и припрема се за живот будућега века, његов земаљски живот ће имати смисла. Не сме никада да нам буде свеједно шта ће бити са нашом душом. Ако не будемо о томе размишљали остаћемо привезани за оно што је земаљско и стално ћемо се налазити у стању духовног застоја.

✦ ✦ ✦

Кад видимо човека који је, и поред тога што има све, напет, забринут и тужан, знајмо да му недостаје Бог.

Ако вам је овај садржај духовно користио, можете подржати наш мисионарски рад донацијом путем Пејпала:

Дозвољено је дељење садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Подели ову објаву са другима:

Презвитер проф. Владан Таталовић са Православног богословског факултета у Београду, коментаришући најављене измене Породичног закона, каже да се деца морају штитити у оквиру породице, а не да се стављају насупрот породици. Он је за РТ Балкан навео да је став Српске Православне Цркве да дете има права, али не против својих родитеља, не мимо родитеља,...

Не треба бити много маштовит, нити сувише познавати историјски контекст, да би се уопште замислила слика – приказ Српске Православне Цркве на филмском платну у социјалистичкој Југославији. При том сагледавању можда најпре треба поћи од једне иначе лепе филмске приче, Бановић Страхиње, у коме су најнегативнији ликови (Влах Алија је само антихерој) заправо православни свештеници...

Спољашњи, видљиви, телесни греси су најчешће пројава унутрашњих греховних стања или су, пак, директно повезани са њима. На примеру блуда, који је груб спољашњи грех, смо видели како све заправо полази од простих помисли, које временом прерасту у озбиљан духовни проблем уколико се не одбаце у зачетку. Сваком греху, дакле, обично претходи нека проста помисао,...