Спољашњи, видљиви, телесни греси су најчешће пројава унутрашњих греховних стања или су, пак, директно повезани са њима. На примеру блуда, који је груб спољашњи грех, смо видели како све заправо полази од простих помисли, које временом прерасту у озбиљан духовни проблем уколико се не одбаце у зачетку. Сваком греху, дакле, обично претходи нека проста помисао, зависно од човекове слабости. Уколико не постоји навика да се помисли одсецају, оне постепено јачају и развијају се, да би временом поробиле човека.

Грешне помисли се сажето исповедају током исповести, у мери која је довољна да свештеник уочи стање душе, тј. оно са чиме се човеков ум бори и меру (не)успеха у тој борби. Овде треба посебно нагласити да се такозване хулне помисли (речима неописиве помисли везане за Господа Исуса Христа, Богородицу, Светитеље…) исповедају сасвим једноставно као хулне, без било каквог описивања, будући да оне и нису наше већ их непријатељ нашег спасења намеће да би нас бацио у очајање и безнађе. Уосталом, као што то трезвоумни оци примећују, чињеница да нам те помисли веома сметају и стварају нам непријатан осећај сама по себи говори да је то предлог са стране, који једноставно треба да одбацимо и да га не прихватамо, да не би у једном тренутку постао наша својина.

Код проблематике унутрашњих греховних стања, основни проблем је расејаност и непажња са једне стране, а недостатак умне молитве са друге. Та класична комбинација духовне раслабљености омогућава греху да унутар нас расте и неприметно све више осваја унутрашње просторе нашег бића. Уколико уз то постоји и лакомисленост и недостатак расуђивања, онда грех задобија широко поље да делује.

При свему наведеном, веома је занимљиво да своју унутрашњу пустош обично не уочавамо, али да неретко дајемо себи за право да процењујемо нечије унутрашње грешно настројење. Разлог: немарни смо у молитви, збрзани, расејани, и стога не видимо своје унутрашње стање како ваља. Овде постоји један привидни парадокс – што човек више напредује у очишћењу душе, он у себи види више грехова, и обратно. То, међутим, не треба да нас чуди – на чистом зиду чак се и мала мрља примећује сасвим јасно, те тако и свети људи код себе виде и најмање недостатке, док на зиду који је сав у графитима можемо набацати прљавштине колико год хоћемо и мало шта ће се посебно приметити. Дакле, наше сопствено унутрашње стање духовне раслабљености, очитовано пре свега у непажњи и расејаности, неретко нас уводи у мислене грехе.

Када би наш ум што чешће призивао најмоћније Име, речима Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, онда бисмо на самом нивоу предложене помисли сатирали грех и он не би имао шансе да се даље развије, већ би се на нивоу предлога „топио као восак на домаку огња“. Нажалост, пошто углавном нисмо у пажљивом молитвеном стању, хронично патимо од терора помисли, које нам се у глави роје као у кошници, што је основни показатељ да ум не дејствује како треба. Такво стање свакако треба исповедити и потражити лека од духовника, који ће нас увести у метод умне молитве у покајном духу.

Пошто већ имамо проблем са молитвом, требало би да се упитамо да ли имамо и проблем са вером. За почетак, сваки од нас нека се упита да ли искрено и тврдо верује и исповеда онако како верује и исповеда Православна Црква или, пак, верује по неком свом личном нахођењу. Ово је важно јер од вере све почиње, па тако и наша животна етика, колико год да тога често нисмо свесни. Стога, уколико постоји маловерје (односно сумња у истине Православља, у силу Божју, у промисао Божји) или кривоверје (неправославно умовање), такво стање треба препознати и исповедити. Слично томе, уколико верујемо исправно, али смо неблагодарни Богу или на име Божје хулимо у тескобама, такође, чинимо грех који треба исповедити.

Посебан проблем у овом домену представљају случајеви издаје Бога кроз прихватање или практиковање различитих сујеверја. Сијасет је сујеверних навика којима се издаје Бог: од гледања у шољу и читања хороскопа (што многима делује као потпуно бенигна доколица, а у ствари је примитивно сујеверје неспојиво са Православљем) преко одласка код разних гуруа, екстрасенса, врачара, гатара, белих/црних магова… све до узимања такозваних „хоџиних записа“ (који су и код муслимана забрањена пракса). Све наведено је за хришћане апсолутно неприхватљиво и представља ништа друго до чин духовне издаје, који као такав треба горко оплакати, што пре исповедити и никада више не понављати. Нажалост, већина људи нема апсолутно никакву свест о дубини пада у тим случајевима и чињенице да се свим тим сујеверјима практично одричу истините вере. Издаја ове врсте је посебно тешка уколико човек живи литургијским животом – на који начин је уопште могуће замислити спој тих грехова са присуством на Светој Литургији и причешћивањем Светим Тајнама Христовим?

Овде треба поменути и све масовнију појаву употребе медитативних техника Далеког истока, које, једноставно говорећи, нису спојиве са православном духовношћу. Примера ради, у случају практиковања медитативног система јоге, хришћанин се налази у својеврсном схизофреном духовном стању: користи типично човекоцентрични (уместо христоцентрични) метод и одгони од себе благодат Божју уместо да је постојано стиче. Притом, разна медитативна „стања“ временом могу довести до веома озбиљних духовних обмана (које једним именом зовемо прелест) будући да практикант нема искуство разликовања створених и нестворених енергија, што може имати веома тешке последице у духовном смислу. А уколико се на далекоисточне медитативне технике „накалеми“ и философско-религијска традиција на којој су утемељене (попут разних идеја умног сједињења са космосом или неким безличним Апсолутом), онда ту долазимо до духовног пада једнаког класичној идолатрији и отвореној издаји Истинитог Бога. Сва та прелесна стања и искуства, уколико постоје, неопходно је покајно исповедити, а поменуте медитативне праксе прекинути и заменити их умно-срдачном молитвом у литургијском окриљу Цркве.

Код теме унутрашњих греховних стања која нису видљива, посебну пажњу треба обратити на два греха која нападају сваког од нас, неизоставно. У питању су гордост и самољубље (егоизам). Та два греха су убедљиво најопаснији и, истовремено, најподмуклији непријатељи нашег духовног здравља. Додатно, овај „двојац“ је директно супротстављен смирењу и љубави –  где су се зацарили гордост и самољубље, смирења и љубави нема и обратно, где истинско смирење и љубав царују, поменутим гресима једноставно нема места. Зато се са гордошћу и самољубљем морамо борити до њиховог истребљења, без милости: опстаће или они или наше духовно здравље.

Кренимо од гордости, нашег архинепријатеља међу страстима. У питању је тешка духовна болест у којој човек себе ставља у центар света, издиже себе изнад других и себи самом је идол и мисаона опсесија. Притом, постоје различити типови гордости као такве. Најлакше приметна је гордост лажно названог разума, која особито погађа људе који су зналци неких области, имају висока звања, чувени су због нечега или су, једноставно, талентовани, због чега се дешава да о себи имају изразито високо мишљење. Но и прости и неписмени људи могу боловати од гордости, при чему је ту врсту теже уочити (може се, донекле, препознати из спољашњих грехова, попут навике осуђивања других). Посебно тежак тип гордости напада људе који имају врлине, али немају смирења, због чега имају веома високо мишљење о себи у духовном смислу. Из гордости директно извиру различита греховна стања, која, такође, треба навести на исповести, уколико постоје. Нека од њих су надменост, уображеност, нарцизам, високоумље, сујета, охолост, дрскост, подсмевање, презир, увредљивост.

Неко ће поставити питање: па зар је гордост са њеним дериватима већи грех од убиства? Одговоримо: да није гордости као корена, зар би уопште било убиства? Историја је препуна гордих, надмених, сујетних и дрских вођа, који су умислили да су изнад других и како такви у катастрофу масовне погибије увукли читаве народе (оба светска рата су класичан пример). Са друге стране, није познат пример смиреног владара који је покретао освајачке ратове или тиранисао свој сопствени народ. Зато је гордост најтежа болест коју бескомпромисно треба лечити јер је она основа за најтеже грехе. Додуше, некада ће се десити да гордост код себе не препознамо (поготово уколико имамо неких врлина или смо ревносни, па нас то понесе), но ту је духовник да препозна нашу гордост уместо нас – зато је његова улога у исцелењу духовних рана незаобилазна.

Самољубље (егоизам) је други, једнако опасан грех који нас редовно напада. На овај грех смо сви масовно свикли још од детињства, када су нас старији убацили у улогу да смо центар света (детријархат посебно у наше време узима огроман данак) и да је природно да нам се приносе сви могући дарови, од играчки и колача до људске пажње и аплауза. Касније, када смо одрасли, кроз матрицу потрошачког друштва смо додатно навикли да све буде по нашем и прилагођено нашим потребама јер смо као купци дошли у центар пажње корпорација (не зато што нас оне воле, већ зато што хоће да зараде на нама). Тако смо се свикли на самољубље као на топлу купку. Најгоре од свега је што се дешава да самољубље некада схватамо као љубав и мислимо да неког волимо, а у ствари волимо само себе, заборављајући да је права љубав увек жртвеног карактера. И грех самољубља има своје пројаве, у које спадају  себичност, саможивост, самосажаљење, самооправдање, својеглавост, самовоља. Подразумева се да се пред сваким од наведених грешних стања треба промерити и испитати, а ако се у нечему препознамо, и исповедити.

Самољубље је нешто лакше приметно од гордости из једног једноставног разлога: осећају га на својој кожи особе које живе са нама. Колико је само бракова пропало зато што брачни другови нису желели да се боре против егоизма и што је сваки брачни друг тражио само оно што је његово… С тим у вези, сасвим је добро примећено да је главни узрок распада савремених хришћанских бракова то што супружници нису били спремни да се боре против својих страсти (напомињемо: својих, а не туђих). А међу тим страстима егоизам често заузима неславно прво место, због чега се против њега треба борити свим силама, као у случају гордости. За почетак, макар да послужимо својим укућанима и да се научимо да се радујемо њиховим радостима, и да тугујемо њиховим жалостима, док им временом ми сами не постанемо радост (несебичним давањем себе) и престанемо да им будемо жалост (себичним наношењем бола).

Чест пратилац гордости и самољубља је завист, која је, подсетимо се, била узрок првог убиства у историји човечанства, када Каин убија свог брата Авеља (ср 1Мој. 4, 3-8). Готово да нема човека да макар једном није искусио завист или јој подлегао. Занимљиво, ретко ко признаје да болује од ње. И завист, попут самољубља, има свој корен у раном детињству, када завидимо брату или сестри што има већу играчку, другару на успеху у школи, саиграчу на бољем резултату на спортском такмичењу. Уосталом, уколико сматрамо да немамо проблем са овом страшћу, упитајмо се следеће: зашто се не радујемо искрено успеху свог ближњег као свом сопственом? Разлог је завист и ништа друго. Уз њу понекад иде и злурадост, која је духовна бољка своје врсте и испољава се као неко чудно болесно унутрашње задовољство због нечијег лошег стања.

Чест пратилац гордости, самољубља и зависти је славољубље, односно тежња ка људској, празној слави, која се очитује кроз потребу да будемо препознати, поштовани, виђени (у наше време: „запраћени“ на мрежама). У ову страст спадају и њене посредне пројаве, попут частољубља (жеље да нам се указују посебне почасти), хвалисање (тежње да се другима хвалимо за своја постигнућа) и тежња за првенством, на коју је Господ својим ученицима и апостолима указао као овоземаљско искушење неспојиво са перспективом Царства Божјег (ср. Мк. 10, 35-45).

Постоји још једна озбиљна унутрашња страст која је у нашем времену узела маха и коју треба обавезно поменути на исповести уколико се препозна. То је среброљубље, које представља незаситу жеђ за стицањем и богаћењем. Среброљубље је била болест Јуде издајника, који је, не препознавши је, на крају издао свог Господа за тридесет сребрњака (ср. Мт. 26, 15). Страст среброљубља не треба мешати са природном потребом да умножавамо материјална добра и будемо домаћини. Реч је о нечему другом – среброљубље је идолатрија која ставља стицање новца на прво место у животу, чак и испред Бога, што се јасно види по окупацији мисли стицањем новца, у мери да то оптерећује и молитву. Због разорног дејства на душу, Апостол Павле за болест среброљубља каже да је „корен свих зала “ (1Тим. 6, 10). Среброљубље у стопу прате похлепа и користољубље, а друге „пратиље“ су му  човекоугађање,  ласкање и удворништво, јер су пут да се на заобилазан начин дође до новца или положаја моћи.

Онде где постоје гордост, самољубље, завист, среброљубље и славољубље, веома лако се запати и мржња, која је посебно тешка духовна рана. Ако неког отворено мрзимо, зар можемо бити названи слугама Христовим? Јер Господ нас позива да љубимо чак и своје непријатеље (ср. Мт. 5, 44), у смислу да им искрено желимо спасење, као што је и он чинио са Крста (ср. Лк. 23, 34). А супротност мржњи је љубав, која је најбоља ознака здраве душе и ту долазимо до кључне тачке наше приче – ако су две највеће заповести да волимо Бога свим својим бићем и да волимо ближњег свога као себе саме (ср. Мт. 22, 37-39; Мк. 12, 30-31), онда је наш највећи грех то што немамо поменути степен љубави. Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Јн. 14, 21), каже Господ и даје јасан параметар којим можемо да проценимо имамо ли истинске љубави према Богу. Са друге стране, причом о Милостивом Самарјанину (ср. Лк. 10, 25-37) нам је дат јасан оквир за процену имамо ли истинске љубави према ближњем. Да ли ико од нас испуњава наведене мере? Ретко ко. А да ли смо икада исповедили то што немамо довољно истинске љубави према Богу и према ближњима? Ето прилике да се замислимо и да добро размислимо о томе шта је наш суштински грех, из ког произилазе све наше муке…

На крају ове листе грехова, рецимо нешто и о очајању. То је тешко греховно стање у коме су многи погубили своје душе, тако што су на крају чак и дигли руку на себе – пример Јуде Искариотског је најтрагичнији (ср. Мт. 27, 3-5). Очајању претходе стања безнадежности, малодушности, претеране туге и чамотиње. Сва та стања треба неизоставно исповедити уколико се осете и затражити помоћ од духовника, да би се предупредио исход крајњег очајања које човека, кроз суицидалне помисли, може одвести у вечну погибао.

Човеку се може десити да падне у очај због изгубљеног здравља, проблема у породици, пропалог посла… Но посебно је тешко стање када човек очајава због неког тешког греха, сматрајући да му нема спаса. Стога, запамтимо добро: макар починили све грехе и макар били најгрешнији људи на свету, не смемо себи допустити да паднемо у очајање – Милост Божја је неизмерно већа од свих наших грехова и Бог је спреман увек да нам опрости, уколико смо ми са своје стране спремни да му принесемо делатно покајање. Ако паднемо у било какав грех, што пре се покајмо и исповедимо пред свештеником, да бисмо добили духовну утеху и снагу да изнова кренемо напред, ка Христу. Ако би Господ Бог опростио чак и Јуди издајнику да се овај искрено покајао и затражио опроштај, свакако ће опростити и нама ако имамо искреног покајања, спремни смо да свој грех исповедимо отворено и да се боримо против њега све до самога краја.

✦ ✦ ✦

На крају, имајући на уму чињеницу да је први човек који је ушао у рај био покајани разбојник (ср. Лк. 23, 42-43), завапимо и ми Господу речима – сети ме се Господе у Царству Твоме – и прибегнимо искрено Светој Тајни покајања и исповести, не сумњајући ни једног тренутка у Милост Божју. Ако тако будемо чинили, Бог ће нас примити у свој очински загрљај (ср. Лк. 15, 11-32) и увести у вечну радост.

Слава и хвала Господу Богу нашем на свему!

Прочитајте још:

Свештеник Оливер Суботић – КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ?

Свештеник Оливер Суботић – ИСПОВЕСТ СПОЉАШЊИХ ГРЕХОВА

Свештеник Дионисије Свечников – О ПРВОЈ ИСПОВЕСТИ КОД СВЕШТЕНИКА