Ступили смо на благопријатно поприште поста, Велике Четрдесетнице, које се отворило пред нама да бисмо се духовно потрудили и прошли кроз овај период духовне борбе спремно и одлучно и како бисмо се поклонили Светом Васкрсењу нашега Господа, које означава и наше сопствено ослобођење и васкрсење од греха.
Света Четрдесетница сматра се посебним и најблагословенијим периодом у Цркви за духовну борбу. Наравно, то не значи да хришћанин треба да чека Четрдесетницу да би започео духовну борбу. За нас сваки дан треба да буде и Четрдесетница и Васкрсење; сваки дан треба да буде и Велики Петак, и Велика Субота, и Васкрс. Али пошто смо људи и код нас се јављају разне промене и колебања у духовном стању и у целокупном нашем настројењу, Црква, односећи се према нама са великом бригом и мудрошћу, даје нам свакодневне духовне подсетнике: кроз дане спомена светих, кроз велике Господње и Богородичине празнике, постове, кроз Свету Четрдесетницу — да нас подсети да имамо могућност да се духовно потрудимо у ово благословено време.
Света и Велика Четрдесетница јесте нарочито благодатно време, јер сва Црква, сви православни хришћани који се налазе на овој земљи, сви ми као једно тело, постимо постом угодним Господу и настојимо да чинимо све неопходно што сачињава живот у Христу. „Ево сада је најпогодније време, ево сада је дан спасења!“ (2 Кор 6, 2) — певамо на вечерњој служби у Недељу праштања. То јест, сада је време благопријатно, Богу угодно, време покајања и спасења. Света и Велика Четрдесетница испуњена је нарочитим покајничким умирењем, које привлачи благодат Духа Светога у срца људи. Зато у Недељу праштања Црква у темељ поста полаже наше међусобно праштање. Јеванђелски одломак који се чита тога дана говори управо о томе: „Ако ви будете праштали људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт 6, 14), каже Христос.
Да бисмо водили духовну борбу, неопходно је присуство Божије благодати, јер то није људска борба. Духовни подвиг Великог поста није телесна дијета коју држимо да бисмо смршали. Света Четрдесетница има други смисао: он се састоји у томе да благодат уђе у срце човека, да човек избегава грех, да победи грех и страсти које убијају његову душу, да прими просвећење од Бога и тако стекне Царство Божије. Поред телесне борбе, поред држања поста, неопходно је укрепљење од Бога и Божије присуство.
Ми једни од других примамо опроштај, да би кроз праштање и покајање Дух Свети ушао у наше срце, пребивао са нама, отворио наше очи и привео нас свести о сопственој греховности, како бисмо се обратили Богу и измолили опроштај наших грехова. Ако нас сва ова борба не доведе до мољења за опроштај грехова, ако нас не доведе до благословеног стања покајања, онда та борба неће донети никакав плод. Само покајање узраста и очишћује људску душу. Управо у покајању састоји се духовни подвиг Велике Четрдесетнице. Пост, бдења, мноштво служби, метаније, стајања, читања – све што чинимо у овом периоду има за циљ да умекша наше срце.
Потребно је да се трудимо на овом попришту поста са великом одлучношћу, без плашљивости. Ко се боји, никада ништа неће достићи: неодлучан човек нема удела у Царству Божијем. Онај који се боји мисли да његова духовна достигнућа зависе од његових сопствених сила, заборављајући на силу Божију, заборављајући речи Апостола Павла: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Флп 4, 13). Управо са таквим расположењем треба да вршимо духовни подвиг Велике Четрдесетнице, „као лавови који дишу огњем“, како каже Јован Златоусти. Попут лавова који испуштају пламен и дим, испуњени силом и стремљењем – таквом истом силом и ми треба духовно да се трудимо у благословеном периоду Великог поста. Не треба да се плашимо, не треба да будемо малодушни, не треба да мислимо да нам ништа неће поћи за руком. Са нама је Бог и Он нас неће оставити. Покажи Богу своју намеру – и добићеш од Њега силу да извршиш дело свога спасења.
Али дело спасења не ограничава се само на пост. Ако нам не полази за руком да постимо у складу са уредбама Цркве и ако, по благослову свога духовног оца, учинимо снисхођење својој телесној болести и слабости, то није тако страшно. Али шта нас може спречити да се смирујемо и кајемо? За то није потребна телесна снага, није потребно бити млад и снажан да бисмо имали смирен дух, да не осуђујемо, да не грешимо, да срце буде скрушено и да пребива у благодати смирења. Сви ми, млади и стари, здрави и болесни, можемо имати ову благодат покајања у срцу, која се рађа из смирења. То је наш циљ. Управо то Бог хоће од нас. То ћемо моћи да достигнемо ако се ослободимо окова страсти и греха. Пост је прва степеница која нас води ка стању одважности и храбрости које раскида окове греха, да бисмо потом наставили своју духовну борбу са већом ревношћу и смелошћу.
Потребно је да одбацимо злобу, лукавство, све што помрачује лик Божији, и пре свега да стекнемо свето смирење. Смирен човек може да се каје, да се моли, да задобије исцељење душе и тела, док горд не може да се каје. Горд човек не може да схвати у каквом се стању налази; чини му се да му није потребан ни Бог ни било ко други. Он никада не осећа своју кривицу, никада не осећа да је крив, да треба да затражи опроштај од другог. Сматра да је увек у праву. У стварности, он пребива у тами Божијег одсуства. Бог обитава у срцима грешних, али смирених и покајаних. У гордом човеку Бог никада не обитава и никада му не даје благодат. Бог се противи гордима. Он је противник гордости и егоизма. Зато се у ово благословено време одлучимо да, поред телесног подвига поста, принесемо и дубље покајање. Потрудимо се да задобијемо ово благословено и блажено стање покајања, које се стиче плачем пред Богом. Бог ће доћи у наше срце да нас утеши и објави нам своју љубав и наше спасење.
У Цркви не живимо лажним утопијама, фантазирањима и површним морализмом. У Цркви спознајемо Бога. Бог је овде међу нама и човек је призван да осети Бога као највеће искуство свога живота. Доказ за то су сви они свети који су осећали Божије присуство. Тада ћемо заиста бити деца Божија, деца Цркве, хришћани у којима се Јеванђеље оваплотило и донело плод, преобразивши наше биће, учинивши га храмом Духа Светога, изабраним Божијим сасудом. Нека нас увек прати ова благодат покајања, а нарочито у ово благословено време Свете и Велике Четрдесетнице. Примајући опроштај једни од других, замолимо Бога да нас својом благодаћу и силом Часног Крста благослови, закрили, укрепи, да бисмо са радошћу, одлучношћу и великом храброшћу, попут тркача на тркачкој стази, наставили духовну борбу светог поста и удостојили се сладости присуства Бога у нашим срцима.
Православна Црква увек на прво место ставља љубав према Богу. Љубав означава лично општење, лично сједињење човека са Богом. За достизање те љубави имамо богослужења, бдења, молитве, коленопреклоњења, умну молитву, молитву са бројаницама. Учeње и Јеванђеље Христово јесу оруђа и средства која нас приводе Христу. Црква говори о Личности – о Христу, а не о идеалима. Када схватимо да је управо та Личност срце Цркве, језгро љубави и нашег постојања, тада ћемо много тога разумети у Цркви. Црква савршава брак између човека и Христа. Песме, читања и сав дух Велике Четрдесетнице и Страсне седмице снажно потресају човеково срце да разруше његову окорелост и неосетљивост, како би се оно окренуло ка љубави Христовој.
