Саговорница (монахиња): Старче, до каквих закључака сте дошли после толико година духовне борбе?
Старац Јефрем: Све овоземаљско је од другостепеног значаја… после дугогодишње праксе уверио сам се у то да се човек може задобити само љубављу. Сав мој живот је био мука и јад: сиромаштво, рат против Немаца, глад у доба окупације, саблазни и невоље у манастирима. Успео сам да опстанем само захваљујући молитви Господу нашем Исусу Христу и Мајци Божијој.
Саговорница: Значи, најјаче средство је Исусова молитва?
Старац Јефрем: Наравно… монаси који нису оптерећени овоземаљским бригама онако како су оптерећени мирјани много се моле и напредују у духовном животу. И њима много помаже Богородица. Они као да говоре на ухо Христу – постају толико блиски Богу, јер они све своје време посвећују молитви, то је њихов основни посао.
Саговорница: Да ли је Акатист Пресветој Богородици такође моћна молитва?
Старац Јефрем: Наравно. Кад га читамо добијамо радост и просвећење од Мајке Божије.
Саговорница: Данас многи људи пате од рака…
Старац Јефрем: Онколошки болесници су мученици. Трудим се да их подржим својом молитвом, својим поукама и посећујем их кад могу.
Саговорница: Многи људи пролазе кроз тешка искушења или због злобе других или због сопствених сагрешења. Живот им је тежак као у паклу.
Старац Јефрем: Ако човек доживи пакао у овом животу и ако се према тој ситуацији односи духовно, са захвалношћу Богу, после смрти ће срећно проћи поред свих митарстава и доспеће право у Христов загрљај. Али ако уместо тога почне да оптужује и да хули Господа, мучиће се и у овом и у будућем животу. Хтео бих да вам испричам нешто мало о Рају. Једном ме је Господ узео за руку и показао ми је сав мој живот: „Ево, ти си овде саградио цркву, овде си исповедио човека и његова душа се спасила, овде си утешио, овде си упутио на прави пут.” И док ми је све то говорио душу ми је испунила радост. У једном тренутку је моја радост постала толико велика да сам рекао: „Господе, не могу више, не могу! Срце само што ми не пукне од среће! Врати ме, молим те!” И поново сам се обрео у својој келији.
Саговорница: Реците нам какав је пакао?
Старац Јефрем: Какав је пакао? Он је ужасан, ужасан. Не дао Бог ниједној души да доспе тамо! Као што људи тону и даве се у мору, исто тако се гуше у пакленим мукама окружени демонима. Морамо да се молимо за покојнике. То је велика милостиња.
Саговорница: Међу нама често избијају неспоразуми.
Старац Јефрем: Све је то својствено људима. Увек ће настајати неспоразуми, али ми треба да их превладавамо и да прибегавамо Христу. Треба да размишљамо о ономе што је Христос припремио за нас у Небеском Царству после свог Другог доласка. Људски ум не може да појми колико је Рај диван. Све је препуно светлости! Све мирише! То је неизрецива радост. Блаженство. Неће више бити старости. Христос жели да у његовим небеским палатама сви буду млади. Никаквих недостатака и мана. Све ће бити савршено. Моја мајка је умрла кад јој је било 95 година, а видео сам је у Рају као тридесетогодишњакињу.
У нашем комшилуку је живело двоје сиромашне деце, били су ментално заостали. Ми смо се већ одавно играли разних игара, а они су једва учили да ходају иако смо били истих година. Умрли су још као мали, за време немачке окупације. Видео сам их у Рају и упитао: „Шта радите овде? Како проводите време?” А они одговарају: „Јефреме, нама овде није до разговора. Учимо, спознајемо устројство Божијег света.” Ово нам још једном сведочи о савршенству Небеског Царства.
Саговорница: Многи људи умиру без припреме, изненада.
Старац Јефрем: Да. Свакога дана треба да будемо спремни да кренемо на пут, као да већ имамо карту у руци. Не знамо шта ће бити с нама.
Саговорница: Старче, ми сутра одлазимо (из Аризоне). Реците нам нешто на растанку.
Старац Јефрем: Желим вам добро и благословено путовање. Наставићу да се молим за вас. Нека би дао Бог да будете здрави и да опет дођете. Имајте љубав и слогу међу собом, молите се Христу и Пресветој Богородици. Нека вас прате анђели Божији…
