У Скитском патерику има једна поука коју је старац упутио свом ученику и у којој духовник каже следеће: кад се ближи снажан и суров непријатељ, један монах облачи оклоп, узима оружје и излази у сусрет непријатељу. То је глуп монах. А мудар се пење на дрво.

Глупост првог се састоји у томе што је преценио своје снаге. Он, јадан, не схвата, није свестан да су снаге неравноправне. Неравноправне су у тој мери да не само да неће опстати, већ неће задржати непријатеља ни за тренутак. Његова, тобоже, лепа смрт није потребна никоме, осим његовој сопственој сујети. Онога ко се узда у то да ће се одржати сопственим снагама, умећем и храброшћу, већ је победио дух гордости и надмености, који му не дозвољава да размишља трезвено и без емоција.

Мудар монах се пење на дрво, односно, као прво, бежи, а као друго — не трчи у нигдину, већ тамо где ће добити помоћ. Пење се на дрво, тамо где је Христос — нагоре.

Мудар монах има природну скромност у оцени својих могућности и искуство. Искуство које је стечено од исповести до исповести, од пада до устајања и опет до пада. У њему се родио унутрашњи плач. Туга због тога што не само да је велики грешник, већ више због тога што није у својој власти, што ће понављати грехове, иако се жалости због њих. Плаче, устаје и опет пада. Долази до ивице очаја и тамо, надомак погибељи, на ивици ада, напокон почиње да вапије: „Господе! Не могу, ништа не могу да учиним, сломљен сам и очајан. Јако желим, али не могу ништа. Само Ти можеш да ми помогнеш, ја сам нисам ништа — нула сам! Господе, спаси ме, погибох!”

Напокон постаје мудар монах, онај који се пење на дрво, односно који трчи код Христа. Његова мудрост је искуствена и стечена у страдањима — то је духовни имунитет који неће функционисати само на нивоу разума, већ и интуиције.

Не почињем случајно управо од овог примера. Не треба се борити против греха, већ га треба избегавати. Можда се код савршених то одвија другачије, али за нас, слабе, управо је тако. Ми бежимо, и не само да бежимо, већ хитамо код Христа, код Христа Спаситеља.
Грех почиње у уму. Он у наше мисли долази у сну или из дубине нашег греховног сећања. Угнездио се у уму, раздражујући наше срце и ишчекујући саосећање. Мудар човек већ добро зна да је, после пада наших прародитеља Адама и Еве у грех, човечанство наследило разбијени и располућени унутрашњи свет. Ум, срце и воља, који су некада били сарадници, разлетели су се на разне стране.

Ум подвижника може трезвено да схвата да је грех нешто што није добро, да се тако не сме поступати, а да срце одједном, упркос разуму, саосећа с грехом. Срце покушава да се бори, али воље нема, нема је и готово. И мудар монах то схвата и прихвата као датост, као последицу првородног греха, покварености. Због тога се боји да оклева, не упушта се у борбу, него одмах бежи, умом бежи од ових мисли. Настоји да скрене ум на другу страну, односно — према Христу. „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног” – управо ту.

У супротном, ако се од грешне мисли просто оде према другој, неутралној, или чак доброј мисли – ум ће, прелазећи са мисли на мисао, са утиска на утисак, опет доћи до греха. Наш грешни ум је попут пса који посвуда лута. Он може пронаћи здраву храну, али лутајући може доћи и до ђубришта, што се најчешће и дешава.

Посебно желим да истакнем да наш проблем нису само грешне мисли. Проблем је у томе што ум није везан, што лута у испразним сновима, у илузијама, у мислима које су на први поглед неутралне, па чак и добре. Јер, уколико ум лута, сигурно ће доћи до „ђубришта”.
Мудар родитељ ће се потрудити да упосли своје дете (не говорим обавезно о раду, већ о томе да се бави нечим), оставивши му мање времена за празну и бесмислену разоноду — тако да нема кад да прави несташлуке. Исто је и са умом: остављајући ум у доконости, ми му омогућавамо да лута у празнини — и он може да залута…

Умни живот није унутрашња борба. То је, као што смо већ рекли, избегавање борбе. Бекство ка Христу. Чак и противречећи греху, ви му ипак посвећујете пажњу и дајете душевне снаге. Боље је да све то дате Христу. Чак и у борби, у непристајању на грех, он вам свеједно прља душу, оставља у њој сећање на грех, и једнога дана срце на ово сећање може одговорити саосећањем.

Нека у вашем срцу увек буде само Христос. Можете рећи да не размишљајући о греховима, можемо престати да осећамо своје несавршенство, своју мањкавост. Ако се, водећи унутрашњи живот, заиста будете приближавали Христу, почећете да видите Христом, да чујете Христом, да схватате од Духа Светог. И ово виђење ће вам омогућити да сагледате чисто и без извртања, и себе и Христа. Видећете себе као јадног грешника, бескрајно малог у поређењу са величином савршенства Христа, који због љубави према нама смањује удаљеност и иде нам у сусрет.

Чисто срце врло јасно види и осећа грех. Због тога су свети, постајући све чистији, све више оплакивали себе. Човек може да проучава своје грехове, да копа по њима као по ђубрету и да тако стиче смирење. А може и да тражи Христа као светлост, као чистоту, као духовни вид, и да тако почне да гледа јасно, оштро и без извртања. Односно, прво — Христос, и у Христу — покајање. Не оно покајање које је човек из себе исцедио и приказао, већ оно које се родило од Духа Светог. Тако је у свему: прво Христос, а затим покајање (нелицемерно). Прво Христос, а затим љубав (а Он и јесте Љубав).

Зашто нам је Господ оставио тајну исповести? Зато да бисмо, покајавши се искрено и чувши од Христа: „Опраштам и отпуштам”, могли да престанемо да носимо у себи сећање на грех као на нечистоту која прља срце. Носи у свом срцу сећање на то да си веома велики грешник, али немој пребирати детаље грехова као скупоцено бисерје. Држи свој ум тамо где је чисто.

Не треба да покушаваш да промениш свет бринући се за њега — себе ћеш изгубити, а свет нећеш спасити. Уместо празних и добрих осећања поклони свету нешто стварно. Поклони светост. Ако је превисоко, нека то буде тежња ка светости, искрена, а не илузорна. Само нипошто не сопствену светост, јер није истинита. Светост је рефлексија Христове светлости о нас. А да би је рефлектовали, морамо бити у њеним зрацима.

Буди увек са Христом. Твоје мисли, осећања, емоције и осећаји — нека све то не будеш ти, нека то буде Христос.

Христос је Женик, а ти си само друг Жеников. Веома је узвишено и одговорно бити друг.

Зашто дозвољавамо себи да се молимо Исусовом молитвом? Зашто говоримо о умном животу? Зар смо свети или макар праведни?

Не, Исусову молитву изговарамо управо зато што смо грешници и то веома велики. Пропадамо и тражимо средство за спасење и друго не налазимо.

Дужни смо нешто да учинимо, иначе следи пакао.

И због лажног смирења, које је сродно немару, одрицати се средства које Христос даје преко светих отаца, било би врло глупо.