Требало би да, са великом радошћу, често притичемо свештеној Трпези и причешћујемо се нашим Сладчајшим Исусом Христом, који је сав – наш живот, наше дисање и све уздање и спасење наше, да бисмо увек с њим били сједињени и нераздвојни, и у овом животу и у будућем.
Многи богољубиви хришћани издвајају велики новац, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би дошли да се поклоне у Јерусалим живоносном гробу Господњем и другим светим местима. Многи, чувши да се на неком далеком месту налазе свете мошти неког Свеца, хитају са великом спремношћу да им се поклоне и да задобију благодат и освећење.
Али, за причешће Пречистим Тајнама и удостојење задобијања не животворног гроба, не светих места, не моштију светих, него Цара васељене и Светиње над Светињама, они, или имају малу жељу, или их то апсолутно не дотиче.
Према томе, ако смо до сада показивали велики немар према Светом Причешћу, од сад па убудуће молим вас из дубине срца, које је испуњено братском љубављу према вама, да се пробудимо из тешког сна лењости и да покажемо готовост и усрђе.
Оставимо оне који желе да живе у немару, или, још боље, замолимо Бога да им подари ревност! Пробудимо се из сна лењости и примимо топлину и љубав у срце, како бисмо послушали духовни позив свештеника („Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!”), и како бисмо скрушена срца приступали Светој Тајни.
Велико је омаловажавање Бога то што толико хришћана долази на Литургију, на чијем крају нас Господ преко свештеника позива да приђемо да се причестимо, а да се нико од толиког мноштва званих не нађе да испуни Божји позив – не због неког греха или изговора, него само због рђавог обичаја.
Да би материјално тело преживело, оно свакодневно мора да једе два или три пута. А несрећној души, да би живела духовним животом, дајемо да једе ту њену животворну храну само три пута, или чак једанпут годишње! Што се тиче не обичног хлеба, већ Хлеба живота, и не обичног пића, већ Чаше бесмртности, ми се према њима односимо као према неважној ствари и не апсолутно потребној. Шта може бити безумније од тога? Зато вас молим да се устрашимо речи Господа нашега сада, док смо још у животу, како бисмо задобили спасење и како не бисмо задрхтали у оном часу на предстојећем Суду, не задобивши никакву утеху. Немојмо постати слични онима којима је Господ говорио: Остависте заповест Божју, а држите се обичаја људских. (Мк. 7, 8)
