Прождрљивост чини човека суморним и плашљивим, а пост га чини радосним и храбрим.
Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, а дух светао и јасан.
Пост човека чини снажним, одлучним и храбрим и пред људима и пред демонима.
Пост чини још човека широкогрудим, кротким, милостивим и послушним.
Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета познања добра и зла. Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења па, следствено, и спасења.
Постом наоружан Свети Антоније победи све хорде демонске и одагна их од себе. Шта? Зар само Свети Антоније? Безбројне војске хришћанских светитеља и светитељки очистише ce постом, ојачаше ce постом, и посташе највећи јунаци у историји људској. Јер победише оно што је најтеже победити – себе.
И најзад, није ли и сам Господ Исус отпочео своје божанско дело спасења људи дуготрајним постом од четрдесет дана? И није ли Он тиме јасно указао, да и ми морамо почети прави хришћански живот постом? Прво пост, a остало све долази уз пост и кроз пост. Својим примером Господ нам је показао, какво је моћно оружје пост. Тим оружјем Он је победио сатану у пустињи, a кроз то победио је и три главне сатанске страсти, кроз које сатана има слободан приступ к нама, a то су: сластољубље, частољубље и среброљубље; три погубна лакомства и три највеће замке, у које зли непријатељ рода људског намамљује Христове војнике.
Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Сине човечји, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му: али зло дело долази од неуздржаног јела и пића.
Зашто толики свет не држи пост, питате се? Зато што не познаје плодове поста. Здравствене задруге у нашој земљи требале би да препоручују пост исто онако како то чини и Црква Православна. Јер су плодови поста велики и дивни не само у погледу духовном но и у телесном.
За доказ могло би Вам се навести безброј примера, но ја ћу се задржати на једном најновијем. То је пример једне удове жене из Бечеја. „Почела сам постити прошле године о Тројицама, прича она. Тако ми то дошло, да треба да постим, кад већ у Цркву ходим и Богу се молим. Док ми је муж био жив ми нисмо знали за пост. И често смо поболевали; никад обоје здрави: тек једно из постеље, друго у постељу. И тако нам је протекао скоро цео век. За све то време ја сам била стално у некој љутњи. Најмања увреда ма са чије стране доводила ме до беснила. И имала сам страх од свега у свету, чак и од својих мисли и слутњи. А од како сам почела постити, ево сад о Тројицама година дана, мирна сам и спокојна, духом радосна и телом лака. Не може ме нико и ништа наљутити. И све ми у души брује црквене песме и молитве. Снови су ми лепи и благи. Ништа на свету немам. Живим код једне имућне пријатељице. Али осећам као да је цео свет мој. Потпуно сам здрава, ето, и ако сам стара. Ничега се не плашим па ни смрти. Једино што ненасито желим јесте: тишина, пост и молитва и у томе налазим потпуну срећу.“
Тако прича о себи старица из Бечеја. И тим својим искуством она потврђује у наше дане науку јеванђелску и вековно искуство Цркве.
