Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени на посебној исповести везаној само за дело о коме је реч. Слична логика је, приметимо, присутна и код телесног здравља – уколико на телу постоји тешка примарна рана, она се увек прва санира, а тек потом обраћамо пажњу на ранице које нас у том тренутку не угрожавају животно. А у случају да у мањој или већој мери имамо посредно, индиректно учешће у поменутим гресима или су они код нас присутни тек на мисленом плану, онда их као такве треба навести заједно са осталим гресима који се исповедају, јер у том случају тежина сагрешења није иста као код класичног преступа у ужем смислу.
Код горенаведених смртних грехова један се апсолутно издваја по учесталости у наше време, у мери да је постао својеврсна смрадна ознака наше епохе. У питању је блуд. То је разлог да од њега кренемо у набрајање свега греховног што треба исповедити. За почетак, приметимо да, под утицајем мас медија, блудна страст данас неупоредиво јаче него ранијих епоха напада све: и младе и старе, и брачне и ванбрачне, и образоване и неуке. Масмедијска сфера је учинила да су се људи свикли на блуд као на „нову нормалност“ (да искористимо чудну терминологију новоговора савремене цивилизације), због чега га један солидан број људи уопште не осећа као крупан грех, а у неким случајевима га чак сматра и оправданим. Примера ради, некада су ванбрачне заједнице, у којима су млади живели као у неком „пробном“ периоду пре брака, на овим просторима биле ретке и сматране не само за грех, већ и за саблазан, док су данас такве заједнице све чешће, а од стране шире околине се схватају као нешто уобичајено, па чак и препоручљиво, да би се млади тобоже што боље упознали пре брака (ако до њега уопште и дође). А реч је ни о чему друго до о греху конкубината, тј. специфичној врсти блуда коју треба исповедити уколико постоји, а стање решити тако што би младић и девојка (односно мушкарац и жена, ако је реч о људима у годинама) недвосмислено ишли ка брачним савезом озакоњеној вези.
Када је реч о греху блуда, све креће од блудних маштарија. То је почетни степен који није толико тежак и спада у унутрашњи грех, који временом води ка спољашњем, телесном. Ово је класичан пример како неки грех има и унутрашње и спољашње дејство, које се све време преплићу и утичу једно на друго. Код блудних маштарија је важно нагласити да блудна помисао као таква не представља грех уколико се не задржава у глави – то је онда обичан предлог који једноставно треба одсећи и одбацити чим се појави. Но уколико се предлог прихвати и почне да се развија у својеврсни мислени „филм“, то је већ грешна фаза сједињења ума са помишљу, од које човека дели само корак до пристајања и остварења греха у пракси, на делу, телесно. Но чак и да човек на спољашњем делу не оствари своју грешну мислену жељу, учинио је грех у свом срцу и починио умни блуд који као такав треба исповедити. Блудне маштарије се исповедају концизно, без уласка у детаље, уз једноставно навођење степена интензитета и учесталости таквих мислених стања.
На следећем нивоу тежине је грех гледања порнографских садржаја, који је у наше време ескалирао под утицајем интернета. То стање је доста теже од блудних маштарија и веома раслабљује карактер уколико се не пресече. Уколико се поменута два греха укорене у човеку, обично се на њих надовезује и рукоблуд (онанија, мастурбација), што већ представља стање извесне поробљености блудном страшћу које је знатно теже лечити него да је у самом почетку блудна помисао била сасечена.
Како то примећује велики духовник наших времена, архимандрит Софроније Сахаров, сва ратна „клања“ која су приказана у Старом завету само су праслика умног сатирања грешних помисли, тако да не остане ни трага од њих – уколико човек задобије такво борбено настројење духа, блуд ће сасећи у корену и неће му дати да се развије у духовно опасне форме. Уколико то не учини, убрзо ће доћи до блуда у ужем смислу тј. ванбрачних односа са особама другог пола зарад задовољавања полног нагона. То је већ развијена фаза греха. У неким случајевима грех блуда се после ове фазе развија у разврат, кроз сталне промене „сексуалних партнера“, што већ представља изузетно озбиљну фазу духовне оболелости душе.
Најтежа врста блуда, која хришћанину не би смела ни да се приближи, везана је за противприродни блуд, који се креће од родоскрнављења (које је грех сам за себе, али би условно могло да се сврста у ову категорију) преко истополних сексуалних односа све до скотолоштва (општења са животињама, што је већ степен терминалног стања духовне болести). Код блуда начелно треба имати у виду јасна ограничења када је реч о примању Светог Причешћа односно чињенице да човек којим влада ова страст не може бити лакомислено приопштен Светој Чаши, о чему нас посебно упозорава Свети Апостол Павле (ср. 1Кор. 11, 27-30). О мери епитимије (покајне мере) расудљиву одлуку ће донети духовник, зависно од степена греха и принетог покајања, будући да циљ исповести није одбацивање грешника, већ лечење његове душе. У сваком случају, када је у питању тежина греха блуда и његових варијација, треба имати у виду јасну поруку поменутог Апостола, који каже: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници […] неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10).
Од блуда треба разликовати прељубу. Наиме, корен прељубе јесте у блуду (односно сладострашћу), али она представља далеко тежи преступ јер подразумева класичну издају кроз неверство и дубоку повреду друге особе, којој се задаје тежак духовни ударац. Ово је поготово озбиљан грех када је реч о брачном неверству, будући да је породица мала црква – особа која се дрзне да разори нечији брачни савез самим тим удара и на Цркву. Стога у случају овог греха, као и за сваки смртни грех, не може бити никаквог оправдања за његово даље чињење – недозвољену везу је после исповести неопходно моментално прекинути, са особом са којом постоји забрањен однос треба прекинути сваки контакт, а сразмерно преступу, свештеник ће донети расудљиву одлуку о покајној мери која треба да прати процес оздрављења духовне ране. Као у случају блуда, и грех прељубе се исповеда концизно, без улажења у детаље конкретног чина.
Код греха прељубе поготово треба обратити пажњу на суптилне појаве у понашању које дају до знања да прети опасност од пада. Поред постојања блудне страсти (односно сластољубља у ширем смислу), катализатор за ову врсту греха су лоше навике које се карактеришу заједничким термином флертовање (кокетирање), у шта посебно спадају похотно гледање и дрскост погледа и покрета. Те штетне навике треба исповедити, уколико постоје – сено и ватра не могу дуго опстати заједно и на време треба предупредити штету променом понашања.
Поред блуда и прељубе, у првом делу је већ нешто речено и о тешком греху крађе (конкретно, било је речи о разним врстама крађе и разлици у тежини преступа). Овог пута додајмо на већ наведено и то да су у нашој цивилизацији, у којој влада примитивна верзија капитализма, набујали греси сродни крађи, приметни кроз нелојалан однос према радницима, запосленима и пословним партнерима. У ту врсту греха спадају, примера ради, непоштена зарада, закидање плате радницима, присвајање туђег иметка, неплаћање дугова, пословне преваре и несавесност у раду, а као прве „сроднике“ поменутих грехова треба поменути мешетарење и каматарство. Сви ови греси суштински извиру из страсти среброљубља, која ће бити обрађена у делу који третира унутрашња греховна стања. Уколико такви греси постоје, неизоставно треба да се и исповеде, а начин поправке ће одредити духовни отац.
Постоји један изразито груб и тежак, а све присутнији видљиви грех нашег времена, на који је посебну пажњу указивао Старац Тадеј Витовнички. Реч је о непоштовању родитеља. Апостол Павле у посланици Тимотеју каже како ће у последња времена људи постати „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непокорни родитељима…“ (2.Тим. 3, 2). Нажалост, ми данас имамо проблем не само са непокорношћу родитељима, већ и са крајње неприхватљивим односом према њима, у мери да нека деца дозвољавају себи дрскост да прекидају сваки контакт са оцем и мајком, нека да подижу глас на родитеље и изговарају им непримерене речи, а нека чак и да дижу руку на оне кроз које им је Бог даровао живот. А пета Божја заповест сасвим је јасна: Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуже дани на земљи коју ти да Господ Бог твој (2Мој. 2, 12). Другим речима, ко не поштује своје родитеље, долази под удар праведног гнева Божјег већ у овом животу.
Треба имати у виду и то да поштовање родитеља подразумева не само уздржавање од ружног и неприличног понашања према њима, него и постојану навику пристојног, доличног и правилног односа и опхођења према њима, благодарност за све што су учинили за нас и делатно старање о њима у старости. Притом, како то богомудро поучава старац Тадеј, треба одбацити и сваку врсту мисленог рата који се води против родитеља, попут њиховог осуђивања у мислима. Summa summarum: oднос према родитељима треба чувати по сваку цену, а грех непоштовања родитеља, било да је учињен делом, речју или мишљу, што пре треба исповедити и за њега принети делатно покајање.
Са друге стране, не заборавимо чињеницу да и родитељи имају пред Богом обавезе према својој деци и да морају пазити да се не огреше о своју родитељску дужност која им је поверена, с обзиром да су деца дар Божји и да је родитељску мисију потребно испунити како то и доликује православним хришћанима. Апостол Павле подсећа децу да поштују своје родитеље и, истовремено, родитеље упозорава да не раздражују своју децу (Еф. 6, 4). У том смислу, подразумева се да су родитељи дужни да дају прави пример својој деци, да их васпитавају, хране, чувају, да их не запостављају, а о било каквом малтретирању и злостављању деце не може бити ни говора. У смислу претходо реченог, сваку врсту огрешења о родитељску улогу треба исповедити, а понашање неизоставно што пре исправити.
Посредно повезан са грехом непоштовања родитеља је грех непоштовања старијих људи, учитељâ, добротворâ наше породице, а посебно непоштовање духовникâ и црквеног клира уопште. У наше време, под утицајем такозваних социјалних мрежа и поткултурног речника на њима, особито је ескалирао грех непоштовања црквене јерархије, у виду бруталних осуда и увреда упућених свештеним лицима разних чинова, а све под плаштом слободе мишљења и критичког осврта. Да се разумемо: нико не спори право да се искаже став у погледу неког питања везаног за црквене догађаје или да се изнесе неслагање са неким мишљењем, ставом или поступањем јерархије, но добро се зна на који начин се критичко мишљење износи и какав речник се користи. Свака врста увредљивих порука упућених црквеној јерархији је тежак грех, будући да су такве поруке усмерене према људима који су од Бога постављени на место на коме јесу, било да су светог живота или да имају типично људских слабости (успут, буди речено, ко то од нас слабости нема?).
И на овом месту ће нас опет најбоље поучити Свети Апостол Павле, и то на сопственом примеру. Наиме, у Делима апостолским је забележен догађај у коме првосвештеник Ананија заповеда да Апостола бију по устима непосредно пошто је он започео своју богонадахнуту проповед пред римским заповедником и Синедрионом. Павле, огорчен због неправедног поступања према њему, одговара првосвештенику реченицом коју почиње са речима: „Тебе ће Бог бити [тући], зиде окречени!“. Људи који су били присутни су се због такве оштре реакције обратили Апостолу Павлу речима: „Зар првосвештеника Божјег вређаш?“, на шта је његов одговор био: „Не знадох, браћо, да је првосвештеник јер је писано: Не говори зло старешини народа твога“ (ДАп. 23, 1-5). Ово је веома важно и поучно место за нашу тему и указује на то да имамо право да покренемо питање истине и правде када год и пред ким год је то потребно, али да црквену јерархију морамо поштовати и користити речи које су прикладне.
На ово место се надовезује тема тешког греха осуде. Наиме, било да је осуда човека (уместо конкретног дела) изречена пристојним или непристојним речником, она свеједно спада у грехе који пустоше душу и лишавају је благодати Божје. Овај грех је посебно тежак стога што ми човека углавном посматрамо само споља и гледамо (фигуративно говорећи) његово лице, заборављајући притом да Бог гледа изнутра, у човеково срце. Тако долазимо у сукоб са знањем Божјим о некој личности и подражавамо дух Антихриста, који ће желети да присвоји Суд који је Отац предао искључиво Сину (ср. Јн. 5, 22). Ми, дакле, споља видимо нечији грех, али не видимо његово унутрашње покајање (уколико постоји) које се дешава у срцу, које је духовни центар нашег бића. Осим тога, дешава се да некоме судимо за спољашња грешна дела за која знамо, а истовремено код њега постоје далеко већа дела милосрђа за која не знамо. На крају крајева, уколико смо искрени и самокритични, приметићемо да за већину ствари за које судимо другима ни сами нисмо потпуно слободни. Господ нас, с тим у вези, врло јасно упозорава и каже: Не судите да вам се не суди, подсећајући да прво извадимо брвно из ока свога, а потом да вадимо трун из ока брата свога (ср. Мт. 7, 1-6). Грех осуде обавезно треба исповедити, а пошто се исповеди, борити се против њега доследно и упорно, да би се искоренио.
Понекад је грех осуде спојен са клеветом, поготово уколико човек не зна све чињенице о неком догађају или човеку, а узима себи за право да о њима говори. У том смислу, треба правити јасно нијансирање о томе да ли се, поред осуде, јавља и клевета, те је као такву треба исповедити: клевета је лажно сведочење на другог човека, којим се директно нарушава девета Божја заповест која каже: Не сведочи лажно на ближњег свога (2Мој. 20, 16). Држање ове заповести није важно само на земаљским судовима, већ је треба применити на свакидашњи контекст нашег живота, попут професионалног окружења, где морамо водити рачуна на који начин сведочимо о својим колегама, чувајући не само њихов морални лик, већ и професионални интегритет, који може бити доведен у питање зато што смо лажно посведочили. Клевета може бити и крајње малициозна лаж од самог почетка, када је човек заправо свестан да лаже, а то намерно и циљано чини – то је убедљиво најтежи степен овог греха за који је потребно принети горко покајање. У сваком случају, уколико смо свесни да смо неког оклеветали на било који начин (свесно или несвесно), дужни смо не само да се покајемо и да то исповедимо, већ и да клевету, колико је год могуће, склонимо са имена оног који је оштећен.
На овом месту долазимо и до целе једне групе грехова који се тичу бескарактерности, а тичу се лицемерја, дволичности и двоједушности. Слабост карактера је велика бољка и пројављује се на различите начине, но лицемерје је њен главни лик. Приметимо да у Новом Завету не можемо пронаћи ниједан пример да Христос изобличава неког грешника, какав год да је грех у питању, али да на више места директно изобличава лицемерје и дволичност јудејских старешина (уп. Мт. 23, 13-29). Довољно је да овом приликом наведемо само јеванђелску повест о жени ухваћеној у прељуби (ср. Јн. 8, 1-11). Жена је, дакле, била затечена у тешком греху, за који је у Старом завету била заповеђена најстрожија казна каменовањем. Но како може судити таквој особи неко ко је сам везан сличним или, чак, тежим гресима? Управо то се десило јудејским старешинама. Када су Христа, кушајући га, питали шта да ураде са том женом, он је позвао да први од њих који је без греха баци камен на њу. Притом, све време је на земљи прстом писао нешто. Тумачи Светог Писма нам дају до знања шта је писао: ништа друго до грехе сваког од тужилаца појединачно. То је разлог због кога су се, укорени од своје савести, сви до једног повукли (ср. Јн. 8, 3-11). Узевши у обзир ову причу, упитајмо се: одакле нама право да судимо о другима када смо и сами у гресима? А та врста лицемерја нам се дешава редовно: тражимо од своје деце да буду пристојна, а сами се понашамо недолично; тражимо од колега да буду ревносни у раду, а сами смо лењиви; очекујемо од свештенства да буде светог живота, а огрезли смо у пороцима. Стога, уколико смо склони лицемерју и дволичности, а неретко јесмо, треба да смогнемо макар толико снаге да слабост свог карактера отворено и исповедимо и затражимо опроштај од Бога.
У грехе слабости карактера спада и кукавичлук, чије су главне пројаве страшљивост и многобрижност. Кукавичлук је слабост карактера која је, такође, неспојива са хришћанским призвањем, због чега су у Светом Писму страшљивци стављени међу оне који су претрпели осуду у вечности (Отк. 21, 8). Уз овај грех посредно иде издаја, а уз њу понекад недобронамерност, притворност и подбуњивање.
Гнев је веома чест грех на листи спољашњих, уочљивих грехова. Занимљиво је да њега готово редовно прате осуда и блуд, и да су та три греха повезани неким чудним нитима, црпећи снагу један од другог. Додатно, иза гнева и осуде, као грубих спољашњих грехова, крије се страховито опасан унутрашњи грех гордости, о коме ће тек бити речи касније – за сада ћемо само навести да гнев и осуда заправо споља откривају постојање тог подмуклог непријатеља наше душе.
Гневљивост има више својих пројавних облика, какви су раздражљивост, свадљивост, нетрпељивост, јарост, грубост. Некада гнев прате и мање изражене страсти какве су нестрпљивост, гунђање, роптање, зановетање, те приликом исповедања треба имати у виду све наведене нијансе. Уколико је гнев константно присутан и на мисленом плану, а не само на спољашњим пројавама, онда је духовни проблем тежи јер то стање обично прати злопамћење и осветољубивост, односно жеља да се узврати злом на зло. То су страсти које су теже за лечење од гнева јер он споља обично плане и угаси се брзо, док злопамћење и осветољубивост (као унутрашња стања) тињају данима, месецима, па чак и годинама. Ово разликовање је посебно важно направити и због уочавања духовне бољке – гнев је углавном лако уочљив већ на изразу лица, но некада се дешава да човек уопште не падне у ватру, али да изнутра гори, што је проблематика унутрашњих страсти о којој ће тек бити речи.
У спољашње, грубе и очигледне грехе спадају и различити видови сластољубља, премда и оно може имати своје унутрашње пројаве, будући да постоје суптилни облици који се испостављају кроз унутрашњу насладу, што захтева расуђивање у сваком конкретном случају. Као спољашња страст, сластољубље се обично повезује са блудом (који спада у његов оквир), а потом и са стомакоугађањем, прождрљивошћу и опијањем. Грехе неумерености у јелу и пићу не треба потцењивати, колико год нам се чинили неважним – они су неретко први степеник ка тежим греховним стањима. Притом, човек може да овлада осталим грубим страстима тек пошто овлада језиком, грлом и желуцем, што је почетак изградње чврсте воље и карактера.
Сви који потцењују грехе неумерености у јелу и пићу треба да се присете јеванђелске приче о неосетљивом богаташу, који је уживао у овоземаљским сластима, због чега му је срце отврдло у мери да испред свог дома није видео убогог Лазара који је био сав у гнојавим ранама које су лизали пси. После смрти, анонимни богаташ из пакла довикује патријарху Аврааму да му помогне, тако што би послао убогог Лазара да умочи свој прст у воду и расхлади му језик (ср. Лк. 16, 19-24). Зашто моли за помоћ на тако карактеристичан начин? Митрополит Јеротеј Влахос, ослањајући се на аскетско предање Цркве, објашњава да је то стога што је богаташ боловао од страсти прождрљивости (која је била спојена са неосетљивошћу за Лазареве патње), а језик је био орган на коме је била заснована погубна страст која у вечности није могла бити задовољена. На овом месту вреди још једном подсетити на императив очишћења душе од греха покајањем и исповешћу „док смо на путу“ (Мт. 5, 25), тј. у овоземаљском животу – када пређемо у вечност, то више неће бити могуће.
Исповест грехова неумерности у јелу и пићу је, као што је наведено, неопходна и због превенције тежих грехова јер ова врста претеривања у природном потребама тела води ка духовној неосетљивости (ср. Лк. 21, 34), духовна неосетљивост ка разврату, а разврат ка најтежим гресима. Овде треба поменути и једну противприродну страст, а то је пушење. Ту ћемо поставити само једно питање: уколико човек греши када природне потребе за храном и пићем задовољава преко мере, колико тек греши уколико ствара противприродне потребе попут пушења цигарета, које озбиљно угрожавају телесно здравље? О коришћењу тежих дрога (пушење је вид „лаке“ дроге) нема потребе било шта коментарисати – тежина и последице греха наркоманије су сасвим јасне већ овде и сада, како на наркоманима, тако и на њиховим породицама. Посебно је код ове врсте грехова неопходна чврста воља за променом живота – без тога, човек ће уништити здравље и тела и душе. У наше време постоје и нови облици зависности (попут зависности од електронског садржаја), што, такође, треба навести на исповести ако је случај.
Уколико човек нема уздржања, онда вероватно не држи ни црквене постове, а то опет врло вероватно значи да не долази редовно (или уопште) на свету Литургију односно изостаје из целокупног црквеног ритма. То је стање духовне раслабљености, које се често пројављује кроз специфичне грехе попут телоугађања, лењости, доколице и излежавања. Та стања, која споља не делују опасно, неретко временом прелазе у тешку депресију. Не заборавимо, притом, да се лењост третира као смртни грех и да има погубан утицај на човеково спасење уколико се не лечи – јеванђелска прича о „злом и лењом слузи“ који је закопао свој таланат уместо да га умножи (ср. Мт. 25, 13-30) је сасвим довољан пример да нас побуди на покајање и ревност.
Неко ће, можда, помислити да је ово претерано и да је ритам молитвеног живота резервисан само за свештенике. Но зар, заиста, сматрамо да нећемо бити испитани пред Богом због тога што смо допустили да се недељом излежавамо, уместо да смо на светој Литургији? Зар, заиста, мислимо да нећемо бити испитани на Страшном Суду због тога што знамо напамет безбројне кафанске песме, а не знамо Трисвето, Оче наш и Символ вере? Зар, заиста, сматрамо да ћемо се лако оправдати ако током целог свог живота нисмо макар једанпут прочитали цео Нови Завет, а прочитали смо из доколице и празне радозналости ко зна колико хиљада страница безвредног штива? Грех немара у духовном животу неизоставно треба исповедити, а своје стање поправити.
Посебна група која се тиче спољашњих, лако уочљивих грехова, тиче се сагрешења речима. Устављај свој језик од зла и уста од преварне речи, саветује Псалмопевац Давид (Пс. 33, 13). У ову групу грехова речју спадају и неки тешки греси које смо до сада већ навели, попут осуде и лажног сведочења, но они се обично, због тежине, третирају одвојено. Сада ћемо поменути неке друге, који јесу мањи, али их не треба потцењивати. То су греси попут празнословља, смехотворства, оговарања, подсмевања, псовки и лажи. Прво што треба имати у виду код ових грехова, који се сматрају лаким, јесте да такозвани „лаки“ грех још лакше пређе у тежак ако се не решава на време, као што је то у првом делу објашњено на примеру лажи. Друга ствар коју треба имати на уму јесте степеновање зависно од последица које грех речју доноси по нашу околину – језик кости нема, али кости ломи, стара је пословица која довољно упозорава. Наиме, оно што нама делује сасвим безначајан исказ, некоме је можда сломило срце (а можда и кости, ако је реч довела до још тежег исхода) јер језик итекако уме да буде „бритва наоштрена“ (ср. Пс. 51, 2). У том смислу, треба добро промислити не само да ли смо згрешили језиком на неки од наведених начина – готово је сигурно да јесмо – већ и да ли смо тиме проузроковали неку озбиљну штету. Код ове групе грехова је веома важан и контекст сагрешења – није исто да ли смо језиком згрешили на некој фудбалској утакмици, у саобраћају или у својој кући, што је релациони контекст који, такође, треба навести током исповести. На крају, језиком човек може и да похули на Бога, што је тешко сагрешење које захтева посебну покајну дисциплину. Подразумева се да приликом исповедања неких грехова речју, какве су псовке, не треба дословце цитирати непристојне реченице које смо упућивали – довољно је укратко описати о чему је реч и циљати на суштину греха, без његовог понављања у дословном смислу.
На крају ове категоризације грубих спољашњих грехова поменимо још јавне саблазни, којима се уноси пометња у душе многих, кроз промовисање неморала или, пак, недолично понашање у јавности. У време када је све мање аутентичних медијских канала, а све више медијске „канализације“, такве ствари су озбиљно затровале наше ионако морално посрнуло друштво. У том смислу, поред актера који ту врсту грехова непосредно чине (попут несавесних глумаца, водитеља и томе слично), једнаку одговорност имају и власници медијских кућа, режисери, продуценти, уредници програма… и сви који су увезани у посао који даје прљаву зараду на основу масовне промоције греха и тровања људских душа. У ово спада и свака врста укључености у рекламирање греха, попут јавног промовисања коцкарско-кладионичарске страсти, која у наше време узима огроман данак пре свега међу младим људима (тешко је дати макар оквирну процену о броју зависника од кладионичарске пошасти у Србији). Посебан вид греха јавне саблазни је живот који није на нивоу који се очекује од човека који обавља одговорну јавну функцију, био он учитељ или свештенослужитељ, лекар или политичар. У том смислу важи једноставно правило: што је већа служба, већа је и одговорност.
Прочитајте још:
Свештеник Оливер Суботић – КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ?
Свештеник Дионисије Свечников – О ПРВОЈ ИСПОВЕСТИ КОД СВЕШТЕНИКА
