Богомисаони песник, Свети Јефрем Сирин, у молитвеној распеваности своје христочежњиве душе, казује нам дивне истине, вечне истине ο Пресветој Богомајци. Он осећа како се у њој тајанствено преображава време у вечност кроз богочовечност; и како се земља преображава у небо; и, што је најважније, како се у њој човек преображава у „Бога по благодати“. Он богонадахнуто благовести:
Пресвета Владарко Богородице, само си ти једина постала обитељ свеколике благодати Свесветога Духа… Владичице Богородице, ти си једина превисоко уздигнута изнад целе земље; и ми те, Богоневесто, са вером благосиљамо, са љубављу величамо, са страхом ти се клањамо, јер си ти почаст над почастима, висина над висинама… Пред Рођеним од тебе ти имаш велику слободу, какву нико други нема. Ти све можеш као Мати Божија, и ништа немогуће нема за тебе, само ако ти узажелиш… Подстакни мисао моју на покајање и руководи ме на путу спасења. Ступивши на њега, нека тебе имам за сапутницу, да бих се уз твоју помоћ спасао… Нема ми друге наде, нема ми другог прибежишта осим тебе, једина утехо моја, радости душе моје, избављење од туге, откупљење из ропства, обожење смртних, препороде палих, обновљење душе моје и тела, лучезарни светиониче помрачене душе моје, прекиде ридања мојих, промено судбине моје. У тебе је сва нада: не лишавај нас твога посредовања, него помагај и закриљуј нас! Молбе твоје пријатне су Сину твоме, јер Онај који је благоволео узети на себе обличје слуге, изобилује милошћу Својом према теби која си Му послужила родивши Га на неисказан начин. Он се радује посредовањима твојим, и сматрајући славу твоју за Своју сопствену, Он им радо излази у сусрет… Налазим се у неописивој тешкоћи; неизбежна опасност прети ми одасвуд; мисао и реч пресушују. Моћна Мајко Свемогућег и живог Бога, пружи руку помоћи мени лишеном помоћи, и подигни душу моју рекавши јој: „Ја сам твоје спасење!“… Дјево Владатељко, Богородице, родивши Творца и Владатеља свега видљивог и невидљивог, једног из Тројице, Бога и човека, ти си постала Обиталиште Божанства, сместиште светиње и благодати, у коме је благовољењем Бога Оца и садејством Светога Духа телесно обитавала пуноћа Божанства; Ти имаш преимућство пред сваким створењем; Ти си слава и утеха и весеље Анђела, царски венац Апостола и Пророка, надприродно јунаштво Мученика, част и слава Преподобника, поборница у подвизима и податељка победа, непогрешива путеводитељка, наставница молитвеног тиховања, врата откривења и духовних тајни, извор светлости, двери вечнога живота, непресушна река милосрђа, неисцрпно море дарова и чудеса… Свесвета Владатељко Богомајко, преко тебе познасмо ми Сина Божијег, преко тебе се јави усред нас Господ Сила, и удостојисмо се Светог Тела и Крви Његове… Пресвета Владичице Богородице, ти си благодатна Богородитељка, богоблагодатна Богомајка, сместиште Божанства; огњелики престо Јединородног Сина бесмртног и невидљивог Оца; Свебеспрекорна, Свепречиста, Свехвална, Свеблажена, Свенеприкосновена, Свечасна, Свеуважена, Свеблагословена, Свежељена Дјева душом, умом и телом; трон Цара који седи на херувимима; небеска врата, кроз која ми узлазимо на небо; Богоневеста преко које нам дође помирење са Богом; несхватљиво чудо, необјашњива вест, обелодањење сакривене тајне Божије, неодољиво посредништво, моћна заштита, живоносни извор, неисцрпно море божанских дарова; висина која надвишује Небеске Силе; дубина тајних мисли недоступна испитивању; после Тројице општа свих Владатељка; после Утешитеља општа свих Утешитељка; после Посредника општа Посредница за сав свет; колесница мисленог Сунца – истините светлости која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9); носитељка Онога који речју Својом носи све; одећа Онога који се облачи у светлост као у хаљину; мост васељене који нас изводи ка надсветном небу; неупоредиво виша и славнија од херувима и серафима; украс анђела, спасење људи; Мајка и слушкиња Незалазне Звезде; бездан необјашњивог човекољубља Божијег; чврст ослонац праве вере; истинска лоза виноградна која је родила Плод живота; муња која обасјава душе; сигурност оних што бораве на висини; препород палих, подстрек лењих, крепост оних који бдију, једномислије Цркве, мир васељене, чврстина Подвижника, радост Мученика… Ти си испунила свет доброчинствима. Ти отиреш сваку сузу са лица земље. Ти си обрадовала небеске и спасла земне. Ти си умилостивила Творца, приклонила анђеле, узвисила човечанство. Ти си помирила горње и доње. Ти си све променила на боље, све преобразила у најсавршеније. У теби ми имамо нелажни признак нашег васкрсења; надамо се тобом достићи у Царство небеско. Ти си нам открила прелаз у рај; Ти си нам олакшала узлаз на небо; Ти си нас учинила својима Сину и Богу Твом. Преко тебе је, Пречиста, од Адама до свршетка века била, јесте и биће слава и част Апостола, Пророка, Мученика, Праведника и због тебе се, Благодатна радује сва твар, тебе ради благосиљајући Једнога у Тројици Бога кроза све векове.[1]
Молитвено и смиреноумно уроњен у превелику тајну оваплоћеног Бога, Свети Теодор Студит Исповедник, богоречито нам казује истине ο Пресветој Богомајци, која је остварењем те тајне у земаљском свету постала најсветије, најузвишеније, најсавршеније, највеће и најважније после Бога биће у свим видљивим и невидљивим световима. Веран свима истинама богочовечанске вере, он богонадахнуто сведочи ο погребењу, ο васкрсењу, и пресељењу на небо Пресвете Богородице и ο њеној свеспасоносној непосредној делатности у богочовечанском телу Цркве Христове. Веран еванђелским истинама он богомудро благовести у својој „Похвалној речи на празник Успенија Пресвете Богородице“:
Обучени у одећу врлина, празнујмо празник погребења и пресељења на небо Пресвете Богородице. Данас земно небо, обучено у одећу бесмртности, узноси се ка бољем, вечном обиталишту. Сада Богородица, склопивши своје телесне очи, доноси нам велика и блистава, никада незалазећа светила: бдење и молитвено посредовање за свет пред лицем Божијим. Сада, поставши бесмртна, Она подиже руке своје ка Господу за сву васељену. Узлетевши горе, чиста Голубица не престаје штитити нас доле. Отишавши телом, Она је с нама духом; узведена на небо, Она одгони демоне, јер је молитвена заступница пред Богом. У старини смрт се зацари преко праматере Еве, дотакавши се блажене Кћери њезине, она је умртвљена, пошто је побеђена оним од чега је добила силу. Света Дјева је уснула; велим „уснула“ а не „умрла“, јер пренесена на небо, Она није престала штитити род људски. Каквим ћемо речима исказати твоју тајну? Ум ce колеба, језик је слаб, јер је тајна славна, висока и превазилази сваки ум. Она нема ништа слично себи, да бисмо је могли објаснити ма чим нашим. Све твоје је изнад нас. Ти си изменила природу неисказаним рођењем твојим: је ли ко икад чуо да би Дјева бесемено зачела? О, чуда! Мајка која рађа у исто време је чедна Дјева, зато што је Онај који се од ње рађа – Бог. Сама та чињеница разликује се од свега другог. Ти с правом имаш у животворном уснућу – бесмртност душе и тела… Је ли ико икада знао за такво пресељење каквог се удостојила Мати Господа? И то је сасвим правично: јер ко је изнад Оне која је изнад свих? Запрепашћење обузима дух мој када размишља о величини исхода твог – о, Дјево! Диви се ум мој расуђујући ο чудесном уснућу твом; језик се мој завезује када говори ο тајанству Васкрсења твог. И стварно, ко ће достојно испричати сва чудеса твоја? Какав ће високи ум исказати, какав красноречиви језик описати вредности и дела твоја, изложити и приказати тајанства, славе, празнике, хвале? Сваки језик малаксава и обамире да то учини. Јер ти превазилазиш, несравњиво превишаваш величином својом сваки највиши део неба, сијањем светлости – светлост сунца, заслугама – величанственост Анђела, и све Бестелесне Умне Силе.[2]
Молитвено – благодатно погружен у тајне Богочовечанског домостроја спасења Цркве Христове, Свети Симеон Нови Богослов открива нам тајну делатности Пресвете Богородице и њену незаменљивост у спасењу рода људског. Он благовести:
Бог Отац начини свадбу Сину Своме. На који начин? Он посла с небеске висине једног од слугу Својих, Архангела Гаврила, да рекне Дјеви: Радуј се! – Архангел је одмах сишао на земљу и постао служитељ тајне говорећи Дјеви: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! – И са овом речју уђе у утробу Дјеве сав ипостасни, једносушни и савечни Бог Логос (= Бог Реч), и преко силаска и садејства једносушног Му Духа прими тело од свете и чисте крви њене, поставши савршен човек са телом и душом. Какво неисказано сједињење! Какав тајанствени брак Божији! Тако би остварен савез Бога са људима: Он прими тело и подари Божанство. Сам надсуштаствени и надприродни Бог сједини се несливено с трулежном и бедном природом и бићем нашим људским. Заче дакле Дјева, и чудесно роди у двема природама, Божанству и човечанству, једног Сина, савршеног Бога и савршеног човека, Господа нашег Исуса Христа. Но руковођени речима Светог Еванђеља можемо при овоме рећи нешто што тајанствено бива са свима синовима светлости. Дакле, исто такав брак бива и са сваким верним сином дана: Бог се и с нама сједињује пречистим и пресветим браком и производи у нама неку тајну – μγότήριον, – већу од сваке људске силе. Α шта је то што Бог производи у нама? Ево шта. Као што се Син Божији и Бог, ушавши у утробу Пресвете Дјеве, и примивши од ње човечанску природу, и поставши човек, роди од ње као савршен човек и савршен Бог, притом Он један и исти и Бог и човек несливено. Тако и ми људи, чим поверујемо у Сина Божијег и Сина Приснодјеве и Богородице Марије, и верујући примамо са вером у срца своја реч ο томе и то исповедамо устима, и при томе се од све душе кајемо за све пређашње грехе своје, одмах онај Бог Логос Очев улази и у нас, као и у утробу Приснодјеве: ми примамо Њега, и Он бива у нама као семе. Слушајући ο овој страшној тајни, ужасавај се, али прими реч ο томе са вером и убеђењем. Тако и ми зачињемо Њега, не телесно, као што Га је зачела Дјева и Богородица Марија, него духовно – па ипак суштаствено и ми имамо у душама својим Оног истог кога је зачела и Пресвета Дјева. Ми се у Сина Божијег облачимо благодаћу Светога Духа, кога имамо у срцима својим. И ми када верујемо од све душе и кајемо се свескрушено, зачињемо у срцима својим Бога Логоса, као Дјева, имајући и ми душе наше девственима и чистима. И као што огањ Божанства није опекао Пресвету Дјеву, јер је била свебеспрекорна – ύπεράμωμος, – тако и нас не опаљује тај огањ када имамо срца чиста и беспрекорна, него се он у нама претвара у небеску росу, у извор воде живе, у поток живота вечнога. Α да ми примамо непокривени огањ Божанства, ο томе говори сам Господ: Ја дођох да бацим огањ на земљу (Лк. 12, 49). Α тај огањ јесте једносушни по Божанству Дух Свети, са којим заједно улази у нас и созерцава се и Син са Оцем. Но пошто се Син Божији и Бог већ оваплотио једном, и на неисказан и надуман начин родио од ње телесно, и Њему је немогуће да се поново оваплоти, то шта Он ради? Он то само беспрекорно тело, које је примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се родио од ње, даје у Светој Тајни Причешћа, и једући Га ми имамо унутра у нама, ако се достојно причешћујемо, васцелог оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа, Сина Божијег и Сина Дјеве, свебеспрекорне Марије, који седи с десне стране Бога и Оца, а по властитој речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему (Јн. 6, 56). И обитавајући у нама, Он не произлази од нас, нити се рађа телесно од нас, нити је у нама као дете у утроби, као што је био у Пресветој Богородици. Он је бестелесно у телу, и сједињује се на неописив начин са нашим бићем и природом, и нас обоготворује – θεοποιεί, пошто ми постајемо сутелесници Његови, тело од тела Његовог и кост од костију Његових.
Свети Богослов наставља: у самој ствари Мајка Господа Христа јесте Пресвета Богородица, јер је Њега родила оваплоћеног на неисказан начин. Α светитељи сви зачињу и имају Њега у душама својим по благодати – κατύ χάριν. Од Свебеспрекорне Матере Своје Господ је позајмио пречисто тело, а њој подарио Божанство у замену за тело које Му је Она дала. Α од светитеља Он не позајмљује тело, него им даје Своје властито обожено тело. Од Богородице неизрециво се родио Син Божији; а од Њега су се родили, и paђajу ce, сви свети. Пошто се Господ Христос први родио у Светоме Духу од Пресвете Богородице, а од Њега сви свети, то Мати Божија јесте Мати свих светих, Госпођа, Царица и Владарка, а сви свети су слуге, слуге Матере Божије. Разуме се, и светитељи су њени синови, јер се причешћују пречистим телом Сина њеног. Ово је сушта истина, јер тело Господње јесте тело Богородице. И када се ми причешћујемо овог тела Господњег, обоженог, ми исповедамо и верујемо да се причешћујемо живота вечнога. Тако су светитељи сродници Богородице са три разлога: прво, они имају од исте земље тело, и од истог удахнућа Божијег душу; друго, светитељи се причешћују телом, кoje је Христос примио од ње; треће, сваки светитељ освећењем и благодаћу Духа Светога, који силази на њих, прима и има у себи Бога свесвега, као што је Пресвета Богородица примила и имала у себи самој. Јер иако Га је Она родила телесно, нема сумње да је Она имала Њега и духовно у себи; има Га и сада и свагда неодвојивог од ње –άχwριότον.[3]
Равноапостолни владика Жички Николај (+1956), златоустовски речито, казује нам, попут светих песника Православне Цркве, бесмртне истине ο најдрагоценијем чуду рода људског после Господа Христа – Пресветој Богомајци, у својој богонадахнутој песми:
„ЦАРИЦА ТИШИНЕ“
Тихо и претихо ти земљом хођаше,
Нечујно у свету живот провођаше
Дишући молитвом и ноћу и дању
Сањајући вечност у сну и спавању,
Тиша и од росе што свануће влажи,
Од сунчаних зрака ход ти беше блажи,
Мирнија од летње плаветне висине,
Богата царице, царице тишине!
Улепшај ми душу ведром ти тишином,
Покажи ми небо с твојим царем Сином!
Нема такве буре које се ти бојиш,
К’о звездани простор над бурама стојиш,
Раскош звезда скрива земна олујина
Открива је светлост и ведра тишина.
И тишина твоја раскош неба јавља,
Тишина те, Дево, види и прославља.
Ти нечујно расте к’о планинска трава,
Безгласна, безшумна, к’о висина плава,
Безгласна, безшумна, к’о морска дубина, –
Царице тишине, младост без година.
О, ко други може родит Божијег Сина
Осим таква здрава, царствена тишина?
О, ко други може мени мира дати
Сем тебе, Царице, реко благодати?
Бура се не бојиш, посред бура ходиш,
Кадифеном руком бродоломне водиш.
Греха се не бојиш, у кал греха сходиш,
Тихо као вечност бесне страсти кротиш.
Царице тишине, посети нас журно
И тишином твојом стишај срце бурно![4]
Пресвета Богородица – најмилије чудо свих светова, и самога Бога: најсветија, најдивнија, најраскошнија, најчудеснија светотајна Божија. Она нам дала Оно што је „једино потребно“ (ср. Лк. 10, 42) свима људским бићима и свима створењима у свима световима: дала нам Богочовека Господа Христа, Јединог Истинског Бога и Јединог Истинског човека. Са Њим Она нам је дала Цркву која је тело Његово, јер је Она дала тело Господу. Отуда Он – сав у њој, сав од ње по човечанству; и увек тако, и у Цркви Његовој увек тако. Са Црквом, телом Његовим, Она нам је дала: и спасење, и обожење, и Живот Вечни, и Истину Вечну, и Еванђеље Вечно, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење. Јер ми телом Цркве, које Господ Христос има од ње, узлазимо Оцу кроз Духа Светога. Да, сав Богочовечански домострој спасења доживљује се у Богочовечанском телу Цркве Христове.
У самој ствари, спасење и није друго до подвиг уцрковљења и оцрковљења кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. У Богомајци је свака врлина савршена врлина, јер је Бога родила, од кога је и у коме је свака врлина у своме савршенству. Тако је и у Пресветој свака врлина у своме савршенству, по први пут њоме у ροду људском. По први пут после Христа, и то ради Христа, због Христа и Христом. Ваистину, у Цркви ништа не бива без благодати Пресвете Богомајке, јер је Она родила тело Цркве. И пресвета тајна над тајнама – Свето Причешће доживљује се Пресветом Богомајком. Стога молитвена мисао Цркве упућује Пресветој Богомајци ове захвалне речи: „Тебе ради Господ сила би с нама, и тобом познасмо Сина Божијег и удостојисмо се Светог Тела Његовог и Пречисте Крви Његове.“[5] Α христољубива душа Светог Јефрема Сирина овој благовести додаје свој христочежњиви клик: „Прими од нас смирених слугу твојих даре који једино теби доликују, Свесвета Владатељко Богомајко, која си изабрана из свих нараштаја и која си се показала узвишенија од свих земаљских и небеских створења. Преко тебе познасмо ми Сина Божијег; преко тебе се јави усред нас Господ сила, и удостојисмо се Светог Тела и Крви Његове.[6]
Очигледна је истина и стварност: Пресвета Богомајка нам је омогућила спасење, јер је Спаситеља родила; Она нам је омогућила обожење, јер је Бога родила; Она нам је омогућила отројичење, јер је родила Једног од Свете Тројице. Тако је преко Пресвете Богомајке по први пут ушла „велика радост“ у горки земаљски свет смрти, греха и ђавола (Лк. 2, 10-11). Нe само ушла већ Црквом занавек остала у свима човечанским световима, да вечном радошћу орадошћује свако људско биће за веру његову у њеног чудесног човекољубивог Сина, Господа Исуса Христа. Отуда је не само Пресвета Богомајчица већ и сама икона њена, по благовести Светог Серафима Саровског: „Радост свих радости“. Свеколико искуство рода људског неодољиво сведочи: у човечанским световима нема истинске радости без Пресвете Богомајке. Ваистину, Она је једина истинска и једина бесмртна радост за људска бића измучена грехом, смрћу и ђаволом. Да, – Она: „Радост свих радости“.
Нема сумње, Пресветом Богомајком се у свима нама, и у свакоме од нас, остварује богочовечански домострој спасења. Њоме нам Спас постаје наш, вечито наш; и све Његово постаје наше, на сву вечност наше. Α у томе је за људско биће блаженство над блаженствима и радост над радостима. У томе и рај, и охристовљење, и освећење, и преображење, и васкрсење, и вазнесење, и спасење, и обогочовечење, и отројичење, и оцрковљење. Зато се православни хришћани свесрдно моле Пресветој Богомајци овом свеобухватном молитвом:
О, Пресвета Богородице, Дјево Господарице, узвишенија од Анђела и Арханђела, и драгоценија од целокупне творевине, велико удивљење Анђела; узвишена проповеди Пророка; свеславна похвало Апостола; дивни украсе Светитеља; чврста тврђаво Мученика; спасоносна наставо монаха; несустајуће уздржање постника; чистото и славо девственика; тихо весеље матера; мудрости и васпитање деце; хранитељко удовица и сирочади; одећо нагих; здравље болесних; ослобођење заробљених; тишино морепловаца; тихо пристаниште буром витланих; неуморна наставнице заблуделих; удобни прелазе путника; благи одморе трудбеника; брза заштитнице оних у опасностима; заклоне и уточиште тлачених; надо надајућих се; помоћнице оскудних; непотрошиво богатство убогих; свагдашња утехо уцвељених; љубавно смирење ненавиђених; спасење и орођење с Богом грешника; силно утврђење свих православних; непобедива заштито и потпоро, – Тобом нам, Владарко, Невидљиви постаде видљив; и теби Госпођо, молбу приносимо ми грешне слуге твоје. О, свемилостива и свечудна Царице умне светлости, ти си нам родила Цара – Христа Бога нашег, Животодавца свих; тебе што је небеско слави, и што је земаљско хвали. Уме анђелски; звездо светозарна; најсветија међу светима; царице царица; владарко свих твари; Дјевице боголика; невесто чиста; палато Пресветог Духа; огњени престоле Цара невидљивога; кивоте небески; носиљко Речи Божије; колеснице пламенолика; почивалиште живога Бога; неизрециви саставе тела Христова; гнездо орла небескога; грлице богогласна; голубице кротка, тиха и незлобива; мајко чедољубива; бездно милости која растура облак гњева Божијег; дубино неизмерива; тајно неизразива; чудо несазнајно; нерукотворна Цркво јединога Цара свих векова: каде миомирисни; скерлете скупоцени; порфиро боготкана; рају душевни; шибљико живоносног дрвета; цвете прекрасни који си нам исцветао небеску радост; грозде спасења нашег; чашо Цара небеског у којој се измеша од Духа Светога вино неисцрпне благодати; посреднице Закона; почетку истините вере Христове; стубе непоколебљиви; поморе јеретика; мачу јарости Божије на богопротивнике; страху ђаволима; победо у биткама; истинска чуварко свих хришћана и сигурно спасење целога света! О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, услиши нас који ти се молимо, и покажи милост своју на људима твојим; моли Сина свог да се избавимо од сваког зла; и обитељ нашу, и сваку обитељ, и град и земљу верних, и људе који побожно прибегавају и призивају свето име твоје, – сачувај од сваке напасти, погибије, глади, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезда туђинаца, и међусобног рата, од сваке болести и од сваке беде, да ни болести, ни претње, ни помор, нити какав гњев Божији не тамане слуге твоје, него нас чувај и спасавај милошћу својом, Госпођо, која се молиш за нас; и подај нам увек погодно време за напредовање усева. Помогни, подигни и помилуј, свемилостива Господарице, оне што су у разним опасностима и невољама. Опомени се слугу твојих, и не презри сузе и уздахе наше; и обнови нас благодаћу милости своје, да бисмо се нашавши у теби помоћницу, с благодарношћу тешили. Сажали се, Госпођо пречиста, на немоћне људе своје, надо наша: расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, отпале од благочестиве отачке вере опет поврати, старост подржи, младеж научи, децу васпитај; и прослави оне који тебе славе; нарочито пак Цркву Сина твог чувај и брани у све дане. О, милостива и свемилостива Царице неба и земље, Богородице Приснодјево, помилуј све православне хришћане, чувајући их под окриљем милости своје; и заштити их чесном ризом својом, и моли Христа Бога нашег који се из тебе оваплотио без семена, да нас наоружа небеском силом против туђинаца и сународника наших који устају на нас и на веру нашу православну. Спаси и помилуј, Госпођо, пресветог патријарха нашег, Свети Синод, и преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне, свештенике и ђаконе, и сав клир црквени, и све православне људе, који се клањају и моле пред чесном иконом твојом; погледај на све нас погледом милостиве помоћи твоје; подигни нас из дубине греховне, и просвети очи срца да гледају на спасење; милостива нам буди овде; и на Страшном суду моли за нас Сина твог; оне слуге твоје што су се у побожности преставили из овог живота, уврсти у вечном животу са анђелима и арханђелима и са свима светима да стану са десне стране Сина твог и Бога; и молитвом својом удостој све православне хришћане да са Христом живе и да се у небеским насељима наслађују радости анђелске. Јер си ти, Госпођо, слава небеских и нада земаљских бића. Ти си наша нада, и заштитница свих који ти прибегавају и ишту твоју свету помоћ; ти си наша усрдна молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; твоја материнска молитва може много да утиче на Њега; и по твоме заступништву усуђујемо се приступати престолу благодати пресветих и животворних Тајни Његових, иако смо недостојни. Стога, гледајући на икони свечасни лик твој и како на рукама својим држиш Сведржитеља, ми се грешни радујемо, и са умиљењем припадамо, и с љубављу је целивамо, очекујући, Госпођо, да помоћу твојих светих богопријатних молитава достигнемо бесконачни живот, и непостиђени станемо на дан Суда с десне стране Сина твог и Бога нашег, славећи Га заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним и једносушним Духом кроза све векове, амин.[7]
- ДЕО:
[1] Молитве Пресветој Богородици, стр.; 5. 8. 12. 14. 26. 49—50. 51—52; превео Архим. Јустин; Београд, 1975.
[2] Р. gr. t. 99; col. 720. 721. 724. 725.
[3] Λόγος 45, 9; стр. 221, 222, 223; Издање, 1886.
[4] Духовна лира, стр. 490—492; Крагујевац, 1938.
[5] Друга молитва у Благовештенском Акатисту Пресветој Богородици.
[6] Молитве Пресветој Богородици, стр. 47—48; превео Архим. Јустин; Београд, 1975.
[7] Прва молитва у Благовештенском Акатисту Пресветој Богородици.
