Грехом, смрћу и ђаволом људи су се отпадили од Бога и одродили. Но Бог и Господ Христос из безмерног човекољубља постаје човек, и занавек остаје међу људима као Богочовек, као Црква. Α Црква својим Богочовечанским домостројем спасава људе од греха, смрти и ђавола. Новозаветна је свеблаговест: Црква је тело Христово. И Пресвета Богородица, родивши нам Богочовека Господа Христа, у ствари је родила Цркву, јер је дала тело Цркви. Тако је Богородица у исто време Црквородица; Богомати је у исто време Црквомати. Зато света молитвена мисао Цркве исповеда и проповеда ову истину, ову свеистину: Богородица је „свесветла Црква Божија“[1]. Васцели Богочовечански домострој спасења обавља се њоме и њеним Божанским Сином. Богомудри Оци Цркве благовесте ο њој: Ваистину Свету Марију ми с правом називамо Богородицом, јер ово име садржи сву тајну домостроја спасења – άπαν τό μνοτήριον της οικονομίας (Свети Јован Дамаскин). За молитвено и свеистинито осећање Православне Цркве Господ Христос и Његова чудесна Богомајка су два нераздвојна бића. У православном сазнању новозаветне вере спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је од Пресвете, Пречисте, Преблагословене, Преславне Владатељке наше Богородице и Приснодјеве Марије.

Пресвета Богородица је мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега вечног, свега богочовечног, свега најбољег, свега најлепшег. Од свега доброг, Она је најбоља; од свега светог, Она је најсветија; од свега чистог, Она је најчистија; од свега дивног, Она је најдивнија; од свега врлинског, Она је најврлинскија. Ако ико, Она је у роду људском, после Господа Христа, најсавршенија богочовечанска Свеврлина. Нема сумње, Она је најсавршенији образац свега најбољег. Јер, кад је кроз њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз њу не уђе у човека све што је Божије, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечно; све што је еванђелско, све што је анђелско, све што је блажено, све што је рајско? Због тога је Пресвета Богомајчица пречаснија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима. Због тога је Она и – Владарка Анђела (= Владичица Ангелов).^[2]

Неоспорно, Пресвета Богомајка је највећа и најбогатија Дародавка рода људског. Дала нам је, родила нам је Бога као човека, као Богочовека. И са Њим: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Добро, Вечни Живот. И тиме дала све што вечито треба људском бићу у свим световима: спасење, охристовљење, обогочовечење, обожење, отројичење = све свете тајне и све свете врлине. Α кроза све то и у свему томе: најмилије чудо свих Божијих светова – чудесног и свечудесног Бога и Господа, Исуса Христа Богочовека. Због свега тога свеистинита је богонадахнута благовест Светог Оца нашег Григорија Паламе: „Нико не долази κ Богу сем преко Пресвете Богородице и од ње рођеног Посредника, и ни један од дарова Божијих не даје се ни анђелима ни људима сем преко ње… Дјева Мати је неупоредиво већа од свих и од свега: заједничари Божији постају преко ње – δι αύτης – заједничари; њу после Бога славе они који Бога славе. Она је основа Пророка, глава Апостола, храброст Мученика, темељ Учитеља, слава земаљског, радост небеског, украс сваке твари. Она је почетак и извор и корен неисказаних добара. Она је врхунац и савршенство свега светога – παντός αγίοу κορуφή και τελείwοις^[3]. Преко Богомајке „светитељи примају сву њихову светост“.^[4]

Боговођена мисао Светог Златоуста, величајући Пресвету Богородицу, благовести: Међу људима се не може наћи нико такав као што је Богородица Марија. Она је Мати спасења, јер је родила Спаситеља.

Богомудри Исповедник богочовечанске истине ο Пресветој Богородици, Свети Кирил Александријски, вели да је Она – „Света Црква“.^[5] Свети Кирил спаја личност Пресвете Богородице са појмом Цркве – „Црква се не може ни замислити ни постојати без Свесвете Мајке Спаса Христа. Пресвета Богородица је Црква и Црква је Пресвета Богородица. Када се рекне „Богородица“, тиме се обухвата сва идеја Цркве, јер се именом Богородица у личности Приснодјеве Марије изражава сва божанска тајна Личности Исуса Христа“^[6] Да, да, да: без Пресвете Богородице нема Богочовека = нема Спаситеља = нема Цркве = нема спасења = нема обогочовечења – нема отројичења. И сав се свет претвара у најбесмисленији ужас, а човек – у најстраховитији пакао, пакао, пакао.

Пресвета Богородица је Мајка Бога, Мајка Богочовека, и тиме Мајка Цркве, јер је Мајка тела Богочовекова. Α тело Богочовеково је Црква. По бесмртној благовести Св. Кирила Александријског: Пресветом Богородицом су „утврђене цркве по целој васељени“.^[7] И уз то још долази и ова истина: Богородицом се остварује спасење, јер је Она: „радионица нашег спасења.^[8] Нема сумње, Пресвета Богородица је оно што и њен Божански Син, јер нам је Благодат родила, и сама „Благодатна“ постала (Ср. Јн. 1, 17; Лк. 1, 28).

Она је прво Еванђеље Господа Христа оваплоћено у нашем земаљском свету, Еванђеље свесавршено, времевечно, богочовечно. Јер Богочовека Христа родила, и заувек Богородица остала. Богочовека Христа, то „вечно Еванђеље.“ (Откр. 14, 6) Еванђеље за све што се човек зове. Отуда Она, свечудесна: и јесте Црква Христова = тело Христово: увек сва у Богочовеку, и Он – увек сав у њој, Богородици. Све Богочовеково припада прво, првенствено и непосредно њој, и преко ње васцелој природи људској, човечанској: јер Она дала човечанску природу Богочовеку Господу Христу; и преко ње човечанство је Богочовеково. Све наше, човечанско и људско, иде ка Господу Богочовеку преко ње. Она: свебезгранична Посредница; и стога Заступница и Спаситељница: сво Еванђеље, сва Црква, и све силе њихове. Њоме се извршује спасење и обожење сваког члана у Богочовечанском телу Цркве. Стога и молитвени клик ка њој: „Радуј се, испуњење Творчевог домостроја спасења!“^[9] Нема сумње, Богородицом смо добили „свесавршено спасење.“^[10] Ваистину, Она нам постаде Посредница свих добара. у њој Бог постаде човек, и човек Бог – έν ΐαύτΐ] ό Θεόβ уtfev άνχίρωποβ και Θeos ό άνθρωποs.^[11] Небеско име Пресвете Богородице јесте „Благодатна“. Њега је од Трисветог Божанства донео Свети Архистратиг Небеских Сила Гаврил. То је њено Еванђелско име. У њему је сва човекољубива милост Пресвете Тројице према роду људском. То је небеско Еванђеље њено, Еванђеље вечног смирења њеног пред оваплоћујућим се Богом Логосом (Лк. 1, 26-38). Ο Благовестима у њу се усели: „сва пуноћа Божанства телесно – благовољењем Оца и садејством Свесветога Духа.“^[12] Уселивши се у њу, Бог Логос као милосрдан „све људе обожи – άπαντας βροτοϋs θεώσει“.^[13] Рађајући Богочовека, тο најчудесније чудо земљино и свих светова, Пресвета Богородица постаје заиста једина Благовест свих људских бића у свима световима, јер постаје „Мати Живота“,^[14] Мати Вечнога Живота, и тако уништава смрт, уништава грех, уништава ђавола. Α до ње, и без ње, и око ње све сама смрт, смрт, смрт = грех, грех, грех = ђаво, ђаво, ђаво = пакао, пакао, пакао. Α са њом и кроз њу у човечанске светове је ушао Бог, са свим Својим божанским даровима: Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечним Животом, Вечним Добром, Вечним Блаженством и осталим божанским добрима и благовестима. На Благовести Свети Дамаскин благовести: Данашњи дан је извор наших празника, и почетак нашег спасења. Данас је почетак и обновљење људске природе. Данас је извршено уништење првородног греха. Данас је освећена наша природа усељењем у њу Творца.^[15] Кроз све радости Светих Благовести бруји бесмртна свеблаговест: ,,Бог постаје човек, да човека учини Богом“.^[16] Α кроз њу брује све еванђелске благовести: охристовљење, обогочовечење, отројичење, обожење човека.

Све Христово, све Богочовеково почиње са Пресветом Богородицом, и обавља се до краја њоме у телу Цркве Христове, телу које је Богомати дала Господу Христу, и којим све што је Богочовеково живи у човечанским и свима световима Божијим. Сва тајна васцеле Благовести јесте Богочовек. Ваистину, Он је једина Свеблаговест свима бићима у свим световима: а са Њим и због Њега, и Пресвета Богородица је Свеблаговест, јер нам је родила Њега – Свеблаговесника. Богочовечански домострој спасења остварује се у Богочовечанском телу Цркве Христове – каква благовест! Свето Крштење – каква благовест! Свето Причешће – каква благовест! Света Исповест – каква благовест! Света Љубав – каква благовест! Света Молитва – каква благовест! свака Света Тајна – каква благовест! свака Света Врлина – каква благовест! Еванђеље Спасово – каква благовест! Сам Господ Христос Богочовек – каква Свеблаговест! Пресвета Богородица која нам је Њега родила – каква Свеблаговест! Света Црква Божија – каква Свеблаговест! јер се њоме освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, отројичујемо, обожујемо, доживљујући као своје оно што око људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути (1. Кор. 2, 9).

Није назван „Благовести“ ни Божић, ни Ускрс, ни Богојављење, ни Преображење, већ Благовештење. Зашто? Казује нам црквена песма: „Вечна тајна открива се данас: Бог постаје човек, да човека учини Богом.“^[17] Благовест: оваплоћење Бога, – то прва половина; а друга: обожење човека помоћу Богочовека. Тиме је најкраће изражен смисао света, земље и неба, човека и човечанства. У томе је целокупно Еванђеље Богочовеково: очовечење Бога и обожење човека. Да ли је оправдана и посведочена ова Благовест? Јесте. Јер Богочовек све то извршио, остварио: Он Сам постао човек; а људи се обожују постајући саставни делови Његовог тела – Цркве. Το значи: живећи у Цркви, човек постепено, помоћу светих тајни и светих врлина, потискује из себе све што је грешно, смртно, пролазно, а уноси оно што је свето, бесмртно, божанско. У ствари, постепено се обожује; постаје учесник у Божијој природи помоћу врлина (Ср. 2. Петр. 1, 3–9.). По богоносним Оцима: људи постају „Богови по благодати“, док је Господ Христос једини – Бог по природи.

После Господа Христа – Свеблаговести, прва Благовест, прва свеблаговест? Пресвета Богородица. Јер Она у потпуности остварила Еванђеље Христово: и зато једина безгрешна у роду људскоме после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, Она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. Α тο постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу. Зато Она после Бога – најбожанственије, најчистије, најсветије, најмилостивије, најсавршеније биће. Отуда Благовести њен свепразник. Њоме Бог, поставши човек, пренео је у наш земаљски свет сва божанска савршенства, све божанске истине, све божанске стварности, те је Она несравњено узвишенија од Херувима и славнија од Серафима. Α Црква? Она и Свеблаговест, и све благовести скупа. Јер – Црква тело Христово, а Христос – глава Цркве. Значи: Сам Он Свеблаговест у Цркви; а са Њим, и у Њему, и због Њега у Цркви и – Пресвета Богородица.

У човечански свет греха, смрти и ђавола, Пресвета Богородица је увела Бога ради спасења нашег; увела Бога у васељену на обожење наше. То је мисао, света молитвена мисао Цркве која се радосно понавља у богослужењу Рођења Богородице.^[18] Судбина света је у рукама двеју жена: Еве и Свете Дјеве. Жена је пронашла и грех, и смрт, и ђавола; и увела их у свет. Најкобнији проналазач: она пронашла и болести, кроз грех, и трулеж. И још? пакао. Јер грех је страхотна сила која уводи у пакао. Али, жена је и спасла свет од греха, смрти и ђавола. Која? Света Дјева, родивши Бога Спаситеља света. Она: Бога родила, Бога у свет увела, и занавек оставила као Цркву. И Црквом се спасава свет од греха, смрти и ђавола. И преображава у рај. Зато је рођење Пресвете Богородице – „радост целе васељене“.^[19] Као Мати Бога, Пресвета Богородица је самим тим и Мати радости: „данас се рађа Мати радости“.^[20] Богородице ради: „ми се обожисмо и од смрти бисмо избављени“.^[21] Пресвета Богородица је „радост свих светова“.^[22] Она је „општа радост Анђела и људи“.^[23] Данас се на земљи роди Божије небо.^[24] Богородица се рађа: „и свет се с њом обнавља“.^[25] Богородица је „спасење свих“.^[26]

Богородица је „језгро догмата Христових“,^[27] оличење, и живот, и бесмртност свих еванђелских истина Христових. Зато рођење Пресвете Богородице објави радост целоме свету: јер из ње сину Сунце Правде – Христос Бог наш, и разрушивши проклетство даде благослов, и уништивши смрт – дарова нам живот вечни.^[28]

Ради чега је Бог створио овај свет? Да буде храм Божији. Α живот у њему? – да буде богослужење. Α људи у њему? – да буду Богослужитељи. Но људи су овај свет претворили у идолиште, у ђаволиште. Чиме? Грехом. Јер грехом се служи ђаволу, не Богу. Тако је живот људски од богослужења постао ђавослужење, а људи: од богослужитеља – ђавослужитељи. Господ Христос је дошао у овај свет, ради чега? – Да га освети, и од ђаволишта претвори у храм Божији: да људе преобрази од ђавослужитеља у богослужитеље, и њихов живот од ђавослужења у богослужење. Α тο човекољубиви Господ Христос чини Црквом: јер је њоме сав свет постао храм Божији, а живот по Светом Еванђељу – сав богослужење. Најсавршенији пример тога? Пресвета Богородица: живела и васпитавала се у храму, у цркви; и сав живот њен – непрекидно богослужење; даноноћно служење Богу: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, милосрђем и осталим светим врлинама.

Пресвета Богородица – једино свесавршено људско биће после Богочовека Господа Христа, јер је најпотпуније оваплотила Бога у себи. Α оваплотити Бога у себи, то и јесте смисао људског бића; ради тога је човек и створен боголиким. Створена по слици Божијој, душа је живи лик Божији у човеку, жива икона Божија, живи иконостас Божији у човеку. У ствари, човек је створен као живи, ходећи храм Божији, у коме боголика душа треба непрекидно да служи Богу. Међутим, човек је храм бића свог грехом претворио у ђавообиталиште, јер се кроз грехе ђаво увукао у њега, настанио у њему, сео на престо срца његовог. Тако се светилиште претворило у идолиште, то јест у ђаволиште. Обожавајући грехе и страсти као идоле, човек је храм душе своје претворио у идолослужилиште, и безумно унаказио иконостас бића свог. Бог Логос постао човек: ушао у човека, оваплотио се, учовечио се, да Бога зацари на престолу срца људског, да човека поново начини живим, ходећи храмом Божијим.

Такав први, најраскошнији и најсавршенији храм је постала Пресвета Богородица. Како? Оваплотивши, па онда родивши Богочовека. Сав Бог живео у њој и родио се од ње која је „храм Бога Логоса“ (= Бога Речи). Α тај „свети храм Бога Речи“, тај живи храм настао тиме што Она одрасла, живела и васпитала се у храму Јерусалимском од своје треће до дванаесте године. Храм: њена кућа, и школа и небо и земља и васиона, и сва њена вечност. Живећи и васпитавајући се у храму Божијем, Она сама постала живи храм Божији: очистила, осветила, припремила себе да роди Бога – Спаситеља света. И родила. У томе њена божанска савршеност и јединственост и недостижност. Она родила Богочовека, да би Он нас начинио храмовима Божијим. Како? Чиме? Целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења = Еванђељем = Црквом. Живећи у Богочовечанском телу Цркве људи постају храм Божији. Зато Свети Апостол и благовести хришћанима: Ви сте храм Бога живога; тела ваша су храм Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога. Не знате ли да сте ви храм Божији, и Дух Божији живи у вама (2. Кор. 6, 16; 1. Кор. 6, 19; 1. Кор. 3, 16)? Одлика храма = одлика цркве: непрекидно богослужење, непрекидно служење Богу. То је хришћанин, сваки прави хришћанин; на првом месту најсавршенији хришћанин свих светова – Пресвета Богородица. Да, да, да: непрекидно служити Богу светим мислима, светим осећањима, светим жељама, светим расположењима, светим делима, светим животом. Богослужење = васпитање. Пресвета Дјева дошла у храм: „воспитатисја во Свјатаја свјатих“ (= васпитати се у Светињи над светињама), воспитатисја божественноју благодатију“ (= васпитати се божанском благодаћу).

Време и простор су категорије, саставни делови Цркве као Богочовечанског тела Христовог, али то су исто и вечност и надвременост. Кроз Богочовека и Богочовеком и једно и друго се освећује, обнавља, јер Црква је „сместилиште Бога“.^[29] Као милосрдан и Једини, ваистину Једини Човекољубац, Господ Христос је Пресветом Богородицом „извршио Свој неисказани и страшни домострој спасења“.^[30] Зато молитвена мисао Цркве кличе Пресветој Богородици, као Оној којом је извршен Богочовечански домострој спасења: „Ти си, Богомати, једина обновила природу и време.“^[31] И опет: „Тобом се обнавља и природа и време.“^[32]

Пресвета Богомајка, први и најсавршенији хришћанин, прешла је сав Спаситељев богочовечански пут спасења, пут охристовљења, од оваплоћења до Васкрсења и Вазнесења. Сав њен живот на земљи био је богоживот. Она је прва, и то на најсавршенији и најпотпунији начин, доживела Спаситеља као спасење, као охристовљење, као обожење, као отројичење. Јер спасење није ништа друго него доживљавање Спаситеља помоћу светих тајни и светих врлина. Светопредањска богочовечанска истина Цркве ο Пресветој Богородици укратко је ово: као Адамов потомак, рођена са првородним грехом, Она је била подложна закону смрти, али је као безгрешна и Пресвета Богомајка васкрснута њеним Божанским васкрслим Сином и узнесена у слави изнад Херувима и Серафима и пocaђeнa на престо изнад Светих Небеских Сила.

У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање, смрт; од глагола κοιμάw – заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети. Смрт тела као уснуће тела, као сан тела, као заспалост тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Христос донео свету (Cp. Јн. 11, 11-44; Мт. 9, 24). Уснуће Пресвете Богородице још се назива „божанско пресељење, премештај – θεία μετάσταόις“, „живоносна смрт.“^[33] Пресвето тело њено узноси се ка Јединородном и љубљеном Сину њеном и Богу.^[34] Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу.^[35] Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо.^[36] Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богоматере полаже се у преславни гроб; и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо.^[37] Мати Божија је узвишенија од Анђелских Сила; Она је „радионица спасења нашег“.^[38] Господ Христос је Богородицом извршио Богочовечански домострој спасења.^[39] Стога: ништа милије од Мајке Божије.^[40]

По особитом промислу Божијем један од Апостола, Свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећег дана стиже у Гетсиманију. Свети Апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали Свети Апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајни и дела Божијих, јављених у време Успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети Апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би Свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када Свети Апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомирис. Свети Апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу часну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.

Предвече Свети Апостоли седоше да се мало поткрепе храном. Α у њих беше за време трпезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. Α пο завршетку трпезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршаваху молитвом, говорећи: „Господе Исусе Христе, помажи нам“! И онда јеђаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху Свети Апостоли не само када биваху заједно, него и сваки када је бивао сам. Α сада у Гетсиманији за време трпезе они ни ο чему не мишљаху и не разговараху него једино ο томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трпезе Свети Апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше ангелско појање. Подигавши очи, они угледаше у ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом Анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: „Радујте се, јер сам с вама у све дане“. Α Свети Апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног „Господе Исусе Христе, помажи нам“, ускликнуше: „Пресвета Богородице, помажи нам!“

Од тога времена Свети Апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.

Светопредањска молитвена мисао Цркве усхићено кружи око свете истине ο васкрсењу погребеног тела Пресвете Богоматере и ο њеном вазнесењу на небо и ο седењу њеном на престолу неисказане славе Божије. Тако се најпре и најпотпуније и најсавршеније продужује Богочовечански живот Господа и Спаса нашег Исуса Христа у безгрешној и Пресветој Богоматери, па онда и у сваком хришћанину по мери његове вере, и његовог охристовљења светим тајнама и светим врлинама у Богочовечанском телу Цркве.

Богоомолитвљени ум Цркве благовести: Погребено тело Пресвете Богородице, Син њен и Спас душа наших Исус узвисивши узведе на небеса.^[41] Свети Апостоли сабравши се, с радошћу ношаху у врт Гетсимански часно тело благословене Богородице.^[42] За осећање и сазнање Цркве васкрснуто тело Пресвете Богородице узлази на небо; оно је „небошественое тело“.^[43] Чудесна Богомајка, умревши, са Сином васкрсава и вечнује.^[44] Гроб и умрлост не задржаше Богородицу, недремљиву у молитвама.^[45] Као Син, указујући Матери поштовање, Господ Христос сачува у гробу тело њено нетрулежним, и сапрослави божанским пресељењем.^[46] Предавши свету душу своју у руке Сина свог и Бога, Пресвета Богомати ни тело своје не остави у гробу, јер после смрти пређе к Животу.^[47] Чесно тело Свебеспрекорне Богомајке пресели се из смрти у рај.^[48] Умревши, Пресвета Богомати са Сином васкрсава из мртвих и вечнује.^[49] Свечудесна Богородица, то земно небо, настањује се у небеском и непролазном насељу.^[50] Часно тело Пресвете Богомајке пресели се из гроба у рај.^[51]

НАСТАВАК:

[1]              Β среду утра, Канон Пресв. Богородици, песн 8 (глас 7. Октоих).

[2]              2. Недеља Часног поста, на јутрењу, светилен; Посни Триод.

[3]              Homil. 37; Ρ. gr. t. 151, col. 472 CD. 473 A.

[4]              тамо; col. 461.A.

[5]              Беседа ο Светој Богородици; Р. gr. t. 77, col. 996.

[6]              Еп. Дионисије Козански, код Др. Атанасије Јевтић, Ή Θεοτόκοβ, стр. 270, Атина, 1970.

[7]              Беседа Против Несторија; Дјејан. Вселен. Соборов, том I, 638, Казањ, 1889.

[8]              Св. Јован Дамаскин, Беседа трећа на Успење, 5. Ср. Θεοτόκος стр. 220.

[9]              Тропар Ваведења; 21. новембар.

[10]           Богојављење, припев втораго Канона.

[11]           Св. Дамаскин код Јером. Атанасије, θεοτόκοε. стр. 188.

[12]           Вечер, стихире самогласне; Благовјешчение Пресв. Богородице.

[13]           Канон Архангела, песма 3; Сабор Арханг. Гаврила, 26 март.

[14]           Вечер, на Госп. возвах, Слава.

[15]           Беседа на Благовести; Р. gr. t. 96, col. 643 D. 644 C.

[16]           Ha хвалите стихире; Благовјешч. Пресв. Богородице.

[17]           На хвалитех стихире; Благовјешченије, 25 март.

[18]           Вечер. на Госп. возв. стихире; Рождество Богородице, 8 септ.

[19]           На утрени, на стиховн. стихири; Предпразднство Рожд. Богородице, 7. септембар

[20]           На мал. вечерни, на стихов. стих.; Рождество Пресв. Богор. , 8. септембра.

[21]           На велицјеј вечерни, на Литији стих; тамо.

[22]           тамо.

[23]           На утрени. светилен.; Предпразнство Рождества Богородице; 7. септембар.

[24]           тамо, на утрени, по полијеп. сједален.

[25]           тамо, на велиц. вечерни, на стихов. стихир.

[26]           тамо, на утрени, Канон, песн. 3.

[27]           Акатист Благовештенски.

[28]           Тропар Рождества Пресв. Богородице.

[29]           на утрени, Канон, песн. 7; Благовјешчение.

[30]           Вечер, на Госп, возв. стихир.; Положеније чест. Пресв. Богородици, 2 јули, Минеј.

[31]           тамо, на утрени, светилен.

[32]           тамо, тропар.

[33]           Јером. Атанасије, θεοτόκος. стр. 54.

[34]           тамо, стр. 56, 57.

[35]           тамо, стр. 132.

[36]           тамо, стр. 180.

[37]           тамо.

[38]           тамо, стр. 220.

[39]           тамо, стр. 222.

[40]           тамо, стр. 206.

[41]           На стиховн. стихир. Успенија; август 16, Минеј.

[42]           тамо, на утрени седален.

[43]           тамо, Канон праздника Богородице, песн. 1.

[44]           тамо.

[45]           тамо, Кондак праздника Богородице.

[46]           тамо, Канон, пјесн 6.

[47]           тамо, седален.

[48]           на утрени, седален; 17 август, Минеј.

[49]           тамо, Канон празника, песн 1; 18 август, Минеј.

[50]           тамо, песн 4.

[51]           на утрени, седален; 19 август.