Сваки човек одмалена зна да треба да избегава конфликте, да није лепо да се свађа и да мора да живи у миру. Сетите се само деце која након свађе говоре: „Мир, мир, мир, нико није крив…“. Господ је саздао човека са жељом да стреми добру, миру и љубави. Треба стремити ка томе и улагати све напоре да би се избегла трвења сваке врсте и тензија у односима. Апостол Павле нам говори: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12, 18). Уџбеник из конфликтологије за високошколске установе даје следећу дефиницију конфликта: „Конфликт је друштвени феномен односно начин на који људи комуницирају приликом сукоба њихових различитих гледишта, ставова и интереса.“ Дакле, конфликт је на првом месту – различитост у ставовима и сукоб опречних гледишта на неки проблем, али то никако не значи да конфликт треба да прерасте у свађу, скандал или бурно разрачунавање. Можемо рећи и овако: свака свађа је конфликт, али није и сваки конфликт – свађа. А наш главни задатак је да учимо да решавамо несугласице, не доводећи конфликт до свађе.

Разлике и неподударности у мишљењима и уверењима, које се дешавају међу људима као резултат тог сукоба, догађају се уопштено говорећи због различитости: њиховог животног искуства, карактера, пола, старости, социјалног статуса, па чак и због великог броја других разлика. Према томе, наш главни задатак приликом спора односно сукоба јесте покушај да продремо у свет свог саговорника, да се ставимо у његову позицију и пробамо да схватимо шта он мисли о датом проблему и како види ту ситуацију. Иако кажу да је „туђа душа – загонетка”, ипак треба да сиђемо са свог „трона” и покушамо да се ставимо у позицију другог човека, тј. незнатно да продремо у његову психологију. Јер од тога да ли ћемо га схватити или нећемо, зависи даље разрешење конфликтне ситуације. Да би се разумео и разрешио конфликт, чак и неправедно увређена страна мора прво да разуме праве мотиве свог саговорника, јер понекад ми због увреде то не можемо да учинимо и тиме само продубљујемо конфликт. У психологији постоји веома добар метод анализе конфликтне ситуације. Назива се „принцип метаогледала“. Његова суштина је у томе да се ситуација сагледава са три стране: из наше сопствене позиције, из позиције нашег опонента и са стране посматрача, као некако са дистанце. Тај начин пружа максимално објективно разумевање спорне, односно конфликтне ситуације. Јер је велики број људи, нажалост, склон да оцењује ситуацију и понашање других само на основу сопственог учитавања, сматрајући себе мером свих ствари.

Понекад одсуство видљивих противуречности и сукоба било које групе људи уопште не сведочи о томе да ту царују љубав и хармонија. Познато је, рецимо, да је у америчким „хипи“ комунама било врло мало конфликата, који су иначе неминовни у заједницама људи збијених на ограниченој територији. Готово потпуно одсуство свађа и конфликата у хипи насељима објашњава се њиховим врло неозбиљним односом према животу и једних према другима. Они су прокламовали љубав и слободу, али су у ствари према судбини сабраће били дубоко равнодушни. Философија хипи покрета је следећа: док си уз нас, нама је лепо и весело, и ми делимо са тобом храну и наркотике. Међутим, ти имаш слободу да од нас одеш и напустиш нас, и тебе се више нико специјално неће сетити. Уколико је човек из комуне изненада нестајао, њега нико није тражио и нико није нешто много бринуо шта се с њим догодило: да ли је приведен, убијен или је умро од прекомерне дозе наркотика. Такође се често догађа код парова где су двоје везани ванбрачном везом, да се младић и девојка практично никад не посвађају, али чим одлуче да ступе у законити брак, почињу конфликти. Зашто? Људи, које везују неодговорност и узајамно сладострашће, не граде праве односе. Њих не сједињују права осећања. Док нам је лепо удвоје – ми живимо скупа, а кад нам досади – куд који мили моји. У тој ситуацији, када су људи везани грехом блуда, ни демони их посебно не искушавају, јер због чега рушити заједницу створену у име греха и безакоња? Стога, када међу супружницима долази до сукоба и неслагања у мишљењу, то никако не значи да се они не воле. Напротив, они можда баш желе да унапреде своје односе и брину за ближњег, али, на жалост, често не знају како правилно да поступе у датој ситуацији.

Наравно, сви ми треба да се трудимо да конфликте сведемо на минимум и да се бавимо превентивом и одвраћањем од истих. Међутим, ако је ипак дошло до конфликтне ситуације, онда је преко потребно да нађемо начин за њено конструктивно разрешење које је корисно за обе стране. У конфликту, тј. расправи најгори саветодавац јесте гнев. Гнев и бес помрачују разум и паралишу човекову вољу, па он у таквом стању једноставно није способан да донесе правилне одлуке. Због тога Апостол Јаков препоручује: Нека буде сваки човек брз чути, а спор говорити и спор гневити се (Јак. 1, 19), да не би рекао нешто сувишно што може само продубити конфликт и увредити ближњег. Неопрезна и непромишљена реч може да нанесе велику штету у озбиљном разговору. Стога треба да научимо да ослушкујемо и слушамо саговорника (буди брз чути), да бисмо схватили шта он жели да нам каже и шта хоће од нас. Тек тада треба да му одговоримо, имајући при томе контролу над својим речима, и то не само пазећи на смисао већ и на форму свог одговора.

Повлачење као начин реаговања у конфликтној ситуацији није баш увек прикладно. Понекад проблем, који је довео до сукоба, захтева заиста озбиљно образлагање и тражење заједничког решења. Међутим, веома често повлачење помаже при избегавању свађе пре него што се она и заметне, нарочито када је њен разлог безначајан, а један од опонената у стању гнева и љутње.

Конфронтација се примењује онда, када је конфликтна страна апсолутно уверена у то да је једино њен приступ решавању проблема исправан. Она је углавном недовољно добар пут до решења конфликата и треба је примењивати само у ретким случајевима. На пример: жена жели да абортира. Муж је категорично против тога. Овде компромис није могућ. Уколико жена не послуша мужа и ипак оде да изврши чедоморство против његове воље, он има чак право и да се од ње разведе.

Компромис је један од најпожељнијих метода решавања конфликата, јер доводи до превазилажења зловоље и може на неки начин да задовољи све стране у сукобу. Када стране у сукобу прибегну компромисном решењу проблема, то говори о њиховој високој култури понашања и здравом разуму. Међутим, пре него што примените овај стил, потребно је све добро да одмерите, тј. да не журите у доношењу компромисних одлука и да обавезно проверите је ли компромис у овој ситуацији одговарајуће решење.

Сарадња се одликује чињеницом да стране у сукобу желе максимално да реализују своје интересе, али за разлику од конфронтације, они заједнички траже пут до решења које задовољава све стране. Они заједно раде, сарађују зарад остваривања заједничких циљева.

Узевши у обзир све горепоменуто, може се закључити да су најконструктивнији и најпродуктивнији стилови понашања у конфликтним ситуацијама сарадња и компромис, зато што подразумевају заједничку акцију, тј. активност свих учесника.

У породичном животу је посебно важно имати на уму да је главна ствар очување мира и љубави, и стога треба изабрати стил понашања у конфликту тако да породични мир не буде нарушен, чак и ако при томе супружници морају да жртвују сопствене интересе. Увек треба одвајати примарно од секундарног. Важна питања треба да разматрамо смирено, а код другоразредних да знамо и да попустимо.

Психолозима је добро позната чињеница да мушкарци и жене имају веома различите реакције на стрес и на другачије начине се боре с његовим последицама. Једноставније речено то изгледа овако: када се враћају кући после радног дана, или када се уморе од неких других брига и проблема и доживе велики емоционални стрес, мушкарци и жене се приликом опоравка потпуно различито боре с тим стањем. Начин опуштања након стреса код мушког и женског пола не само да се разликује него је чак дијаметрално супротан. Нажалост, већина парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата.

Психотерапеут, Д. Јеникејева пише: „Психи мушкарца својствена је замена периода активности и изнурености (пасивности). Са психолошке и физиолошке тачке гледишта то је логично – након што је мушкарац уложио много напора да би постигао неки циљ, он мора да се одмори. Жени, која је под сталним оптерећењем, то опет није јасно и она периоде мужевљеве пасивности оцењује просто као лењост. Већина мужева по повратку са посла жели неко време да проведе у самоћи. Ако жена покушава да укључи сутруга у разговор, постоји ризик да од њега чује: „Остави ме на миру! Уморан сам!” Мушкарци су далеко мање друштвени од жена и нису склони разговорима. Жена не може да разуме зашто муж после посла тежи приватности, јер је код ње другачија психологија. Комуникација је за сваку нормалну жену – неопходан атрибут њеног живота.”

Жене се боре са стресом сасвим другачије. Као биће много емоционалније од мушкарца, жена после напора мора да подели своје душевне немире, емоције и да их избаци напоље. Она има потребу да исприча мушкарцу све оно што је узрујава и да размотри догађаје протеклог дана. Она се кроз разговор одмара. И наравно у разговору она очекује разумевање и саосећање са њеним проблемима. Мислим да је најважнија ствар како за мушкарце, тако и за жене да имају на уму ову појединост, тј. да схвате да смо различити и да не доживљавају наше разлике и особености као личну увреду. Јер се, са стране посматрано, може учинити управо тако. Мушкарац по повратку с посла не жели да разговара са својом супругом, леже на кауч, а жена стиче утисак да је он веома непажљив према њој. Мужу је, напротив, непријатно што жена мисли само на себе и почиње да га замара неким причама, кад он хоће да се одмори и дође к себи. И мужеви и жене треба пажљиво да се односе једни према другима. Жена треба да пружи могућност мужу да се одмори и проведе мало времена сам са собом и да не насрће на њега разговорима и молбама. А муж треба да запамти да вољена жена очекује да поприча са њим, као и пажњу према сопственој личности. Чак ни веома уморном мужу неће бити тешко да загрли своју супругу приликом сусрета, да јој каже неколико нежних речи и да је пар минута саслуша. 

У једној породици могу да се нађу људи са потпуно различитим понашањем у ситуацијама њихових међусобних неслагања. Један је на пример напрасит, лако подлеже гневу и љутњи, или је његово понашање непредвидиво. Такав човек у расправи може почети да се понаша агресивно и да вређа друге. Он често има високе захтеве, није самокритичан и за многе неуспехе криви друге. Особама са овим типом карактера тешко полази за руком да живе у миру с околином. Често и сами пате због своје импулсивности и одсуства самоконтроле. Нажалост, таквим појединцима тешко пада рад на исправљању сопствених недостатака, зато што они не извлаче довољно поука из негативног искуства прошлости. Ако ваш супруг, супруга или неко од укућана има сличан тип карактера, треба запамтити да комуникација са њим захтева велику обазривост. Да би сачували мир у породици, неопходно је да у случају сукоба одржимо максимални душевни мир. Запамтите, свађа је као пламен – ако у ватру не додајемо дрва, она ће се убрзо угасити, односно ако не реагујемо на љутњу и агресију истом мером, гнев ће ускоро спласнути.

Перфекциониста је тип личности који има високе захтеве према себи и другима, и код таквих људи је веома развијена жеља за редом. Они желе да сви око њих прате поредак који су они успоставили и имају тенденцију да ситничаре око неких мање битних ствари. Врло често бивају осетљиви, рањиви, придају непотребан значај примедбама и прилично тешко подносе неуспехе и погрешке. Овом типу углавном припадају жене, јер је код њих много више него код мушкараца развијена жеља за редом. Жена перфекциониста жели да „доведе у ред” мушкарца и да га натера да поштује њена правила.

Постоји још и онај тип људи који се могу назвати бесконфликтним. Они лако иду на компромис, али не поседују довољну снагу воље нити се дубље замишљају над последицама својих поступака. Они су јако благи, зависе од мишљења других; у расправи лако постижу сагласност са противником, крећући се далеко од осетљивих питања. Недоследни су у својим ставовима и понашању; важан им је само тренутни успех и помирење у конфликтној ситуацији. Када су разлике у сукобу безначајног карактера, бесконфликтни модел понашања доводи до брзог решавања сукоба. Али овај стил превазилажења конфликтних ситуација није увек добар. Понекад он може да одведе и у ћорсокак. Стране ће се само привремено помирити, али ће проблеми остати нерешени. То се обично дешава када је предмет сукоба заиста озбиљан.

Постоје и други типови конфликтних личности, али се њима детаљније нећемо бавити.

Наравно, веома је добро када се у једној породици нађу људи са уравнотеженим карактером и адекватним понашањем у конфликтним ситуацијама. Али, нажалост, то се ретко може срести и због тога је важно да знате којем типу припадате ви и ваши укућани, јер ако добро упознамо своје слабости, лакше ћемо успоставити сагласност у општењу. Комуницирајући с особом конфликтног типа, чије је понашање у сукобу неприлично и непредвидиво, треба имати на уму речи Апостола Павла о томе да смо дужни слабости слабих носити (Рим. 15, 1), тј. да показујемо више стрпљења и смирења и да будемо снисходљивији према слабости ближњег.

Ми сви много патимо због тога што нисмо у стању да контролишемо своје емоције, као ни да правимо паузе и да се на време зауставимо. У бесу можемо, не размишљајући, да кажемо нешто оштро, увредљиво, непромишљено, после чега ћемо много жалити. Важно је не само да сами не паднемо у гнев, већ и да мирно реагујемо на гнев и љутњу других. Миран одговор на емоционално понашање саговорника је нешто најважније у самоконтроли емоција. Ако ви видите да ваш саговорник губи контролу над својим емоцијама, не упадајте сами у исто стање узрујаности и раздражљивости. А још ако су оба супарника опседнута гневом, онда је практично немогуће решити проблем. Али ако се једна страна у конфликтној ситуацији понаша смирено и уравнотежено, онда постоје велике шансе да се успешно разреши конфликт.

Како се борити са гневом? Овде постоје два правила. Прво: не дати гневу да обузме нашу душу, тј. заустављати га на самом почетку. Много је лакше стопирати гневну помисао, него касније зауставити лавину гнева и беса. Због тога онај који је склон гневу треба посебно пажљиво да прати своје мисли, осећања и речи, да би био у стању да пресече гнев у почетку и да му не дозволи да ескалира. Друга ствар коју треба да запамтимо је да морамо бити у стању да на време направимо паузу и да одмеримо шта добијамо као резултат такве свађе а шта можемо да изгубимо ако подлегнемо гневу. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир — свој душевни мир и мир са нашим ближњима, од којег нема ништа драгоценије. Ето зашто свако треба да буде спор говорити и спор гневити се. Јер гнев и љутња, хвала Богу, имају једну веома добру одлику – брзо пролазе.

Треба имати на уму да људи у љутитом и узбуђеном стању често чине оне поступке, због којих после веома жале. Стога, кад осећамо да степен емоционалне тензије и узбуђености у разговору прелази дозвољене границе, треба да знамо да се на време зауставимо и ако не можемо да се смиримо, треба да направимо паузу, тј. тајмаут. Када осетите да већ имате лошу контролу над собом, да сте у стању да у неколико тренутака начините разне глупости и да једно другом изговорите много оштрих, увредљивих и непромишљених речи, односно да се посвађате озбиљно и на дуже, ма колико било велико искушење да наставите разговор, неопходно је прикупити сву могућу снагу воље и у мислима се помолити, направити малу паузу и рећи, отприлике, следеће: „Ми не можемо да водимо овакав озбиљан разговор у оваквом узбуђеном стању. Треба да се зауставимо и смиримо јер више немамо никакву контролу над собом. У супротном се можемо посвађати!“ „Тајмаут“ омогућава не само да се смањи тензија већ и да се без журбе све разложи на појединости и размотри новонастала ситуација без емоција, односно да се донесе потребна исправна одлука.

Како у нашем породичном животу да сведемо конфликте и сукобе на минимум, а уколико до њих и дође, како је најбоље да се понашамо у конфликтним ситуацијама? Као што је било и раније речено, мора најпре да се почне од учења контроле над својим емоцијама, побеђивања гнева и напраситости у себи и прекомерних захтева према људима, иначе ћемо се сукобљавати на сваком кораку и због свакојаких ситница. Друга ствар која је неопходна јесте да научимо да разликујемо конфликтне ситуације. Ако долази до неслагања ставова, супротних мишљења по овом или оном питању, увек треба вршити селекцију: да ли је предмет неслагања заиста важан за нас или није. Ако предмет није од посебне важности и значаја за нас, може се изабрати повлачење/избегавање као начин разрешења конфликтне ситуације. То јест, краће речено, треба попустити у датом случају.

На другу особу можемо благотворно да делујемо само једним – љубављу. Ако променимо себе и свој однос према њој. Постоји још један важан моменат: понекад људи, нарочито млади, одмах одбацују или непријатељски прихватају савет да изађу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. Међутим, у већини случајева то има веома позитивно дејство. Наиме, човек ишчекује сасвим нешто друго, мислећи да ћемо ми на његове заједљиве речи одговарати истом мером, али уопште не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме. 

Када су обе стране конфликта спремне да преговарају, треба имати на уму неколико правила конструктивног изглађивања односа. У књизи „Конфликт: седам корака до мира“ Чарлса Ликсона, адвоката са тридесетогодишњим искуством у практичној психологији и медијацији, дају се неке смернице за решавање сукоба.

1) Скидамо маске – стране у сукобу морају да буду веома искрене и не смеју да крију своје праве мотиве.

 2) Идентификујемо прави проблем – неопходно је да се открије прави узрок конфликта и да се површински очисти од различитих наслага.

З) Одричемо се става: Победити по сваку цену – Конфликт није мегдан па да се у њему побеђује – он се једноставно изглађује.

4) Налазимо неколико могућих решења – у сваком сукобу постоји неколико опција решења. Треба их све размотрити, да би се могла изабрати права.

5) Процењујемо могуће опције и бирамо најбољу – Неопходно је изабрати не само најконструктивнију опцију већ и најприкладнију за обе стране у сукобу.

6) Ми говоримо тако да би нас чули – Главни алат за изглађивање конфликта је комуникација међу странама. Треба комуницирати тако да би били саслушани, а исто тако треба саслушати и разумети другога.

7) Признајемо и негујемо вредност односа – Ова тачка се заправо може ставити под број један, јер се конфликти (посебно брачни) изглађују зарад очувања мира и љубави и јачања узајамног разумевања. Очување добрих односа у разрешењу конфликата увек треба стављати у први план. Када се расправља веома је важно ставити до знања да ми и даље волимо своју другу половину, али да само желимо заједнички да изађемо на крај са насталом ситуацијом и да постигнемо сагласност, а тиме и помирење. При вођењу озбиљног разговора ни у ком случају не сме се подлећи искушењу напада на саму личност. Окупили смо се да бисмо решили проблем, а не да бисмо повређивали једни друге. 

Конфликти и несугласице су, наравно, озбиљна искушења за породицу. Њих треба на све начине избегавати, али их се не треба плашити, јер ако међу супружницима постоји љубав и жеља за миром, Бог ће им сигурно указати своју помоћ у тешкој ситуацији. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, Пресветој Богородици и небеским заштитницима нашег брака. Зашто? Јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5) рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, тј. оне које су после вере у Бога најважније за православног човека – треба тражити од Бога.

Прочитајте још:

Свештеник Милош Весин – БРАК ЈЕ ПОДВИГ

Свештеник Игор Зиројевић – БРАК УМЈЕТНОСТ ВОЉЕЊА