Данас, уопште у свијету постоји криза брака, зато мислим да је добро да говоримо о браку и да се подсјетимо неких одредница, правила, заповјести о православном браку. Често видимо да је занемарено питање суштине и смисла брака. То у ствари поквари читав наш живот, све покушаје на било ком плану.

Највећи број брачних проблема проистиче, управо, из неразумјевања шта је брак и како би га требало живјети. Начин живљења већине, данас у браку, чак и нас који смо у Цркви можда највише личи на једно замршено клупко са много чворова. То је јако тешко отпетљати. Та велика смутња и чворови проистичу из тога што немамо јасну слику о томе шта је брак. Не теоретски, него у свакодневном животу, у начину како се понашамо у браку. Циљ брака је истоветан са циљем човјековог живота. То је познање Бога и сједињење са Богом, задобијање благодати Божије. То је оно што се каже: задобијање Царства Божијег. Темељ читавог нашег живота је могућност која нам је дата од Бога да будемо обожени.

Од самог почетка чина вјенчања видимо назначење брака. Служба почиње са „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Црква хоће да нам покаже – од самог почетка циљ брака је да супружници стигну у Царство Небеско. Сами почетак указује на крај, на циљ живота. Брак је заједничко идење двоје људи, мужа и жене, ка Царству Божјем. Њихово заједничко приближавање Богу и сједињавање са Богом. У јектенијама се каже: „Још се молимо за слуге Божје (имена младенаца) и за спасење њихово”. Ништа се ту не говори случајно. Вјенчање се у првим вјековима искључиво савршавало у Литургији. Видите, није било званица, није било позваних, тачније није било непозваних. Сви су били позвани и читава Црква је била присутна, јер је вјенчање догађај који се тиче спасења то двоје људи, а то значи тиче се и спасења свих тих чланова заједнице, тј. читаве Цркве. Брак нема тај карактер у смислу данашњег, као један приватни догађај, већ брак припада Цркви.

Спасење на грчком значи цјеловитост. У Светом Писму каже се: биће двоје једно тијело. Не мисли се ту само на тијелесно јединство – оно је потребно, значајно и неопходно, већ прије свега на духовно јединство. Тијелесно јединство само по себи није довољно. Данас имамо толико развода и не мислим да се разводе јер недостаје физички контакт, већ што не постоји истинска љубав, не постоји духовно јединство. Оно што је веома битно да имамо у виду – за нас брачне је брак начин учествовања у животу Цркве. Живот у браку је наш начин борбе за спасење. Неко то посматра паралелно — имам духовни живот и имам брак. То није исправно. Брак је та духовна борба. И ако хоћете брак је критеријум нашег духовног стања и нашег духовног напретка, сам брак је наш подвиг, наш принос Цркви и Богу. Брачна љубав је подвижничка љубав.

Брачни однос се заснива на благослову Онога који се ради нас распео из љубави и има за претпоставку да смо одлучили да превазилазимо свој егоизам, самодовољност, заљубљеност и опчињеност самим собом, која је код данашњег човјека веома изражена. Улазим у брак носећи крст. У Цркви се све благосиља крсним знамењем. Увијек када благосиљамо имамо знамење крста. Шта то значи? Да је сваки благослов Божји наш крст. И да је крст увијек благослов Божји. Како се у молитви каже: Крстом дође радост цијелом свијету. Нема радости без крста. Дакле, подижем свој крст имајући жртвену љубав, излазећи из себе, да би се тај наш љубљени осветио Духом Светим. Поштујем и волим тог другог, онаквим какав јесте, значи са свим даровима као и са свим слабостима. И остављам му (јој) својим ставом, својом љубављу сав простор, који му (јој) је потребан да се он (она) оствари као зрела личност.

То је то крсно, али радосно распињање, из љубави, не са гунђањем (како то обично бива). „Ах, ова жена ме баш распиње!” Не, тако! Већ, распињем се свакога дана да јој покажем своју љубав. То распињање испуњава мој живот смислом. Покојни отац Лука (Анић) је лепо формулисао, да други човјек постаје душа моје душе. То је та кеноза, то испражњење од самога себе. Празним се, ослобађам се од самога себе од преиспуњености собом, својим егоизмом да би други живио у мени. Та кеноза води до истинске љубави. То је тај крст. А шта ми у пракси најчешће радимо? Умјесто да распнемо свој егоизам, ми углавном распињемо брачног друга. И што је најгоре, готово по правилу, распињемо своју дјецу иако нам ништа нису крива.

Прихватање другог, не у смислу, све трпим, ја сам скоро па свет, а трпим ову грешницу, шта ћу јадан. Не, тако! Није ствар да трпиш супружника, него да га волиш онаквог какав јесте. То је рјешење, то је начин. Волим га. Нема притиска. Човјек кад воли све му је лако. Мајци је лако да опрости свом детету шта год да уради. Зашто? Зато што га воли. Љубав је излазак из себе да бисмо срели другог човјека. То је она љубав којом је Бог заволио свијет. То је подражавање истој тој љубави. Ријеч сусрет у словенским језицима је корјен ријечи срећа. Сретање и срећа су сродне ријечи. Срећа је у сусрету са другом личношћу, али у истинском сусрету, у сусрету љубави.

Често, у пракси, постоје проблеми у браку, у односу супружника са својом старом породицом, посебно са родитељима. То је једно веома важно питање, јер неразумјевање тог питања врло често растура бракове. Свето Писмо каже, а то се наводи и у молитвама у чину вјенчања: Оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој (Мт 19, 5). Видите помињу се два глагола врло интензивна оставиће и прилијепиће се. Ко то говори? Говори исти Онај који је рекао: Поштуј оца својега и матер (Еф 6, 2). Додуше поштуј је мало мање интензиван глагол. На први поглед ове реченице (заповјести) долазе у супротност једна са другом, али није тако.

Крсна љубав супружника ће нас научити како треба да љубимо једни друге, како треба да љубимо своју дјецу као и свакога другог. Дјецу треба волити на такав начин да они буду слободни и зрели људи. Шта то значи? Да буду способни за жртвену љубав. Ако ја својом љубављу као родитељ вежем своје дјете за себе, потчињавам га себи, упропашћавам своје дјете и чиним га неспособним, да оно заиста воли и буде слободан човјек. Ја, родитељ, чиним га неспособним за живот, за истински, прави живот. Колико пута чујемо: „Е, мој сине откад је она (он) дошла ти си се промјенио, ниси више онај исти”. Хиљаду пута смо то чули. И то она (он), треће лице, као страни убачени елемент, она (он) која се уплела у наше односе (родитеља и дјеце). То је страшно, огромна грешка. Ко није спреман да остави родитеље и приљуби се свом супружнику, односи се и на мужа и на жену, он није зрео за брак.

Љубав према другом човјеку се огледа у томе да тај други буде потпуно слободан, прије свих од тебе, са којим је у односу, а који га волиш. Значи, да не полажеш никакво право на тога другог човјека нити да он ocjeћa било какав терет дуга према теби. То је љубав тиха, непримјетна, ненаметљива, али снажна и дубока да испуњава све дубине човјековог бића и онога који воли и онога кога волимо. Уколико се родитељ мјеша у брак дјеце, то није мала грешка и гријех. Није то тако проста ствар, врло често резултат таквог гријеха допринесе да се брак потпуно растури.

Још једна тема која често ствара озбиљне проблеме је однос према материјалним добрима. Занимљиво је, управо се у чину вјенчања Црква моли да се новим супружницима дом испуни добрима. Мислећи конкретно на материјална добра. Међутим, дешава се да се ми најчешће само на томе задржимо и да нам промакне наставак те исте молбе гдје се све ставља на своје место, јер се каже која је намјена тих добара: да могу да их дају онима којима су потребна. Дакле, поново нас Црква упућује на тај крсни карактер брака. То значи: дај им Боже материјална добра да имају и они, али и да њих двоје заједно могу да изађу из себе и послуже ближњима. И на тај начин испуњавају Божју вољу и усавршавају се у љубави Христовој. То давање другима је излажење из свог егоизма, из свог комфора, из своје самодовољности. Не само давање милостиње, већ и учешће у болу и тешкоћи другога, ношење крста заједно са оним који је у тешкоћи. Е, то је давање које Бог много воли и које богато благосиља.

Брига о материјалним добрима је неопходна и оправдана. Морамо, живјећи у овом свијету, да обезбиједимо основна средства за егзистенцију. То само по себи није ништа лоше. Међутим, материјално богатство је, као што сви то знамо, веома привлачна ствар. И врло лако пороби наше срце у тој мјери да човјек изгуби било какав осјећај за другог и жељу да се жртвује за другог и да мисли о другом. Није проблем у томе да ли ћемо бити богати и колико ћемо бити богати, практична ствар која се појављује као проблем јесте шта ми жртвујемо да бисмо то постигли? Шта год хоћеш у животу да урадиш мораш нешто да жртвујеш. Оно што видимо у пракси је да се најчешће жртвује брак, однос са својим супружником и однос са својом дјецом. Не виђамо се са женом или мужем да бисмо имали довољно новца, да бисмо могли да живимо добро. Толико се уплетемо у то и пролазе године нашег живота, трчимо да имамо још и још и, у суштини, не живимо. Евентуално преноћимо са супружником, дјеца нас не познају, а ми смо под мотом сталне бриге да дјеци нешто обезбиједимо. Трчимо годинама, оба супружника, да обезбиједимо дјеци све што им је потребно. А онда иста та дјеца када дођу код нас свештеника кажу: Нека су живи и здрави моји родитељи они су мени све обезбиједили, али знате ја сам хтио прије свега да имам родитеље. Заиста то је много тешко и за ту дјецу и родитеље и за нас који то чујемо, али нажалост то је веома честа појава у наше вријеме. У сваком периоду развоја дјеца имају специфичне потребе. Ако дијете не добије то што му је потребно у том тренутку, не вриједи му давати у неко друго вријеме, јер неће примити и не може да прими са осамнаест оно што му је требало са десет година. Изгубићеш прилику као родитељ да даш дјеци, не нешто што си могао, него оно што си био дужан да му даш. Ниједан родитељ није дужан да обезбиједи не знам какво богатство својој дјеци, али је дужан да им обезбиједи љубав.

Сада да пређемо на основни и најважнији аспект брака – однос супружника. Видимо у Књизи постања диван опис стварања човјека. Тамо се каже да је Адам давао имена Божјим створењима, и онда следи тако диван и дубоко потресан моменат када Господ ствара Еву од Адамовог ребра и Адам каже нешто што није рекао ни за једно биће које је сусрео. Сав задивљен каже: Кост од моје кости и тијело од мога тијела. И каже се да му је то била помоћница на путу спасења. Шта се тог тренутка десило у Адаму? Шта је он схватио када је видео Еву? Кроз тај однос са Евом, чим је ступио у њега, он је у ствари познао самога себе, он је кроз тај љубавни однос са њом доживео своју пуноћу (в. 1 Мој 2, 18:23).

Када су се јединство и љубав, који су постојали, пореметили и нарушили? Падом. Одмах по паду Адам каже: Она коју си ми дао. Она! Не више: Кост од моје кости и тијело од мога тијела. Она, нека трећа, нека страна, не говори јој чак ни име. Због чега? Неће да говори име онога кога не воли. И не може да је воли, јер је Адам прије свега, одступио од Бога, који дарује љубав и који јесте Љубав. Овом паду и одвајању супружника и нарушавању њиховог јединства је претходио један други пад. Адам, најпре, одбацивши вољу Божју, благодат Божју, неминовно одбацује и Еву.

Веома је чест случај у наше вријеме да људи осјећају велику усамљеност чак и у браку. Чак и код брачника у Цркви. Људи живе годинама у браку и осјећају ужасну усамљеност. Шта то значи? Човјек који осјећа усамљеност је човјек који не воли, човјек који не воли Христовом љубављу. Он се осјећа усамљеним и по правилу захтјева од других да га воле и очекује да га сви воле. Чим човјек престане да захтјева и очекује да се други поставе према њему онако како би он хтио и почне да љуби друге жртвеном љубављу, Христовом љубављу, нестаје осјећај усамљености и човјек се осјећа радосним и испуњеним. 

И брак и монаштво имају крајњи циљ да достигнемо љубав, да сам Христос борави у нама. То је тај крсни пут и једини пут који води у Живот. У таквој љубави и односу нема монотоније, која се врло често помиње код супружника, досаде, засићености једног од другог. Сваки тренутак такве љубави је једно ново искуство за оба супружника и додаје нове димензије односа. Брачна љубав треба да нас отвори за читав свијет, а не да нас затвори. Није ни мало редак случај данас да људи улазећи у брак се затворе, некако се заблиндирају према свима. „Ми сад имамо свој живот”. Страшно…

Брачна љубав афирмише и развија у нама све Богом дате потенцијале личности, којих ми можда и нисмо свјесни колики су, а поготову како су дивни. Томе у ствари служи брак, да нас научи највећој умјетности: да љубим другога као самог себе. Не количински, да мјеримо. Него да љубим другога као самог себе, јер ми и јесмо једно и спреман сам и рад умрети да би тај други живио. Из Јеванђеља се на вјенчању чита одељак о вјенчању у Кани Галилејској, и ту се каже како Господ претвара воду у вино (в. Јн 2, 1:11). Свети оци тумаче да је то та благодатна промјена, коју доноси Христос својим присуством у нашем животу и коју ми живимо са Њим улазећи у брак. Почињемо да живимо другу стварност, превазилазимо себе и отварамо се до крајњих граница за другог. Када се човјек отвори, он је крст (када рашири руке). То је то, распињање је отварање и ту више нема ја и он (она). Тако ћемо у Царству Божијем, које је циљ нашег живота и брака, бити заједно и сви једно. Живећемо сви са Христом и припадаћемо сви свима и Бог ће припадати свима нама и сваком појединачно од нас. Тамо ћемо живјети брак не у овом смислу, већ брак са Жеником бесмртних наших душа Христом Господом.

Нека би дао Господ да тако и буде. Амин!