Свету тајну брака је установио Творац неба и земље и човека, Господ Бог, кроз превечни савет Свете Тројице, јер читамо у Старом Завету: Да начинимо човека (Пост. 1, 26). И, створивши их, мушко и женско, прво Адама, а онда из Адамовог ребра жену. Није ни мало случајно да је Господ управо узео ребро од свих делова Адамовог тела. С једне стране, да би се показало да жена треба да буде у истом нивоу достојанства са својим мужем. Значи, није узео кост из главе, да би жена била изнад мужа, да би му била надређена, нити је узео кост из ноге да би му била подређена, да би била испод њега, него да би били на истом нивоу. Свако има своје задатке и своје дарове, али достојанство између мушкарца и жене је истоветно, јер смо сви створени по лику Божијем. Зашто ребро? Одговор на то питање смо добили тек, такорећи недавно, све већим напретком генетике и биологије, јер од свих костију у људском организму, једино ребро у својој сржи садржи читав онај репродукциони материјал од кога је могуће створити ново људско биће. Дакле, Господ, ништа не ради случајно, ништа не ради насумице, све је увек део једнога плана.
Читамо у Књизи Постања: И оставиће човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Пост 2, 24). Тај израз, прилепиће се, у изворном јеврејском језику, означава слепљеност коју је немогуће раздвојити, када од два предмета постане један. Тако и та спојеност између мушкарца и жене. Да остави оца и мајку не значи да их запостави, али да их остави у смислу одрастања и преузимања једне веома, веома одговорне улоге. Много ми је блиска једна дивна дефиниција коју је изрекао један од сјајних Руса, који су на почетку 20. века нашли своје прибежиште у Србији, захваљујући огромном срцу које су према Русима имали, како краљ Александар, тако и патријарх Варнава. То је био Нил Малахов, професор старе Карловачке богословије, који је предавао, између осталог, и етику. И он би на првом часу етике постављао следеће питање ученицима богословије: Децо, шта је брак? И онда би ђаци, обично трећег разреда, на основу већ претходно сакупљених знања, покушали да дају неки одговор. И на крају, када би већ њих десеторица покушала да одговори на то питање, он би рекао: Децо, брак је подвиг! И заиста, ни краће, ни лепше, а ни тачније дефиниције шта брак јесте. И ако подвиг доживимо и разумемо, у правом значењу оне дивне словенске речи, двиг, као покрет, покрет ка неком другом, онда је брак на неки начин и излажење из самога себе и превазилажење свога себељубља и самољубља, другим речима, свог егоизма и егоцентризма.
Шта је онда циљ брака, зашто муж и жена ступају у брак? Циљ брака је спасење. Циљ брака нису деца. Деца су најлепши дар од Бога, али деца нису циљ брака, јер да јесу, шта бисмо онда рекли за многе бездетне, а врло функционалне бракове. И, са друге стране, имате, нажалост, велики број бракова са много деце и ти бракови су пример дисфункционалности, болне дисфункционалности. Дакле, деца не одређују квалитет, онај крањи квалитет брака. Циљ брака јесте спасење. На то нас подсећа и Свети Јован Златоусти када каже домаћину сваке породице: Не заборави да твој дом треба да постане Црква, јер ћеш бити одговоран за душе своје деце и свих оних који су око тебе. Ако се брак доживи у перспективи Цркве, ако се однос између женика и невесте гледа кроз призму односа између Христа и Цркве, тада би у браковима било много тога – много боље, много зрелије и много вредније. Нико лепше, до дана данашњег, о тајни зближавања мужа и жене није говорио него Свети Јован Златоусти, а код нас, Свети Владика Николај.
Из вашег пастирског тродеценијског искуства, који би савет био особама које тек треба да ступе у брак, на шта је посебно битно обратити пажњу приликом избора брачног сапутника?
Било би потребно, хајде да кажемо и неопходно, да постоје четири врсте блискости, а идеално би било да су то подударности, између будућих супружника. Пре свега да постоји духовна блискост, емотивна блискост, интелектуална блискост и, наравно, на крају, али не и последње, физичка блискост. Јер све су то елементи који помажу да се донесе једна зрела одлука. Наравно, изгледа да је у прошлости много тога на овом пољу бивало једноставније. Да, и неко ће сада пребацити и рећи: али људи онда нису имали слободу, морали су мушкарци да се жене са оним девојкама које су им родитељи наменили, а девојке да се удају за оне младиће које су опет њихови родитељи њима наменили. То је тачно, али је тачно и то да је било неупоредиво више функционалних бракова у она стара времена него што их је данас, када имамо сву слободу. Бар то не може нико да порекне, да слобода данас постоји, али чини ми се да смо данас отишли у једну другу крајност, јер имати толико партнера, како се то често каже, момака или девојака, пре брака, не доприноси једном здравом размишљању, онда када треба донети одлуку. Па се људи онда ослањају или искључиво на срце, или искључиво на памет, а када видимо, после неколико година, када тај брак мало уђе у неке своје воде, видимо заправо да су ту и срце, али и памет, имали јако-јако мало удела. Али, враћам се на ова 4 елемента, требало би, дакле, гледати, ако не 4, оно барем 3 или 2 да су свакако присутна од тих наведених критеријума.
Али, за хришћански брак, свакако да је оно што би требало да буде превасходно, да је то духовна блискост. Јер, исконска и права лепота жене и мушкарца, није у складним цртама лица, није у пропорцијама тела, све то може да се измени, све то годинама заиста добије један другачији облик, све то, услед болести, може и да нестане, може да прође кроз један тежак период страдања и патње, али није то жена, није то муж, него оно што се у њима налази. И ми би, заправо, требало да заволимо у тој жени, а жене у мужу, одсјај лика Христовог, уколико је то могуће препознати. Ако се то препозна, онда би то требало да буде заиста водећи критеријум. Многи данас, нажалост, одлучујући тас на тој ваги, стављају на физичку привлачност, која јесте важна, али ако испод физичке привлачности, која је врло, врло често условљена варљивим еротским привидима, ако испод тога изузмемо оно чега врло често нема, основу која би требала да буде у духовном јединству и у пријатељству, еротска привлачност временом ишчезава и врло брзо у таквим случајевима ишчезне. А када нестане, шта остаје? Остаје празнина. И верујте, што сам старији, што више искуства имам и у своме браку, али и у браковима других људи, које припремам за свету тајну брака, некако ми се све више намеће мисао да не би било лоше када би се људи одлучивали да се жене, односно, удају са, како се то често каже, најбољим другарицама и најбољим другарима. Многима је та помисао далеко од памети, па како, то је најбољи друг, најбоља другарица, али зашто? Зато што имам поверења у њих. Чак и ако не постоји та искра физичке привлачности, она временом свакако може да се појави. Док тамо где искључиво влада физичка привлачност, а ни духовне, ни емотивне, ни интелектуалне блискости нема, све ово што недостаје, тешко да ће се временом појавити.
Свети Игњатије Богоносац, за кога се каже да је он био оно дете које је Христос ставио покрај себе и рекао: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18, 3). Он, касније, као епископ антиохијски, је рекао, ако двоје желе да буду једно, нека оду код епископа да приме благослов, па да брак буде јединство у Господу, а не у похоти. Што је светији брак, тиме ће светија и функционалнија бити и породица. И оно на шта би младим православним хришћанима данас требало скретати пажњу, јесу дивни примери из наше прошлости. Прошлост није само прича о томе шта је некада било. Не. Прошлост је ризница предивних примера који и дан-данас надахњују. Јер, пазите, ако мислимо да се много тога променило, онда смо у великој заблуди. Јер оно што је суштинско у човеку, то је остало исто – човекове потребе, жеље, хтења, надања.
Будући брачници би требало да схвате да једино они сами, уз Божију помоћ, могу да употпуне и да осмисле свој брак. Како? Једино и само љубављу. Али не љубављу која ће бити схваћена искључиво у емотивном смислу, већ љубављу као жртвом, као трпљењем, као стрпљењем, али и спремношћу да се опрости, да се разуме, да се једноставно из себе нешто да. Ту се мисли на излажење из себе, не оно што се данас погрешно доживљава под речју еротика. Ми смо многе речи обезвредили, па и ту реч. Та реч је имала једно потпуно другачије значење у хришћанској древности него што је има данас.
Саветујем будућим мужевима и будућим женама, будућим супрузима и будућим супругама, да још у периоду пре брака свако за себе у своме дому, на своме фрижидеру залепи одломак из Посланице Коринћанима – Химну љубави Светог Апостола Павла. Зашто на фрижидеру? То није ни мало обезвређивање тог заиста савршеног и сјајног текста. Фрижидер је предмет у кући који, хајде да будемо искрени, многи од нас најчешће додирују у току дана, барем гледају у њега, и обично се многе поруке остављају на фрижидеру. Које су то одлике праве љубави? Да љубав не завиди, да дуго трпи, да све сноси, да свему верује, да се свему нада и тако даље. И на крају да љубав никада не престаје. Онда би људи мало другачије почели да размишљају и да се понашају. А онда, када ступе у брак, да на том њиховом заједничком фрижидеру задрже те речи, речи Химне љубави, и да их свакодневно заједно ишчитавају као молитву, али и као вазда присутну опомену. Јер љубав је заиста једна од оних речи која је доживела највећи проценат девалвације, ако смем тако да кажем, потпуно је обезвређена. Оно што љубав није, данас се проглашава да љубав јесте, а оно у чему би заправо требало да јесте суштина љубави и тамо где би требало да је нуклеус тог љубавног односа, понављам, у жртви, разумевању, опраштању, стрпљењу и трпљењу, то се некако уопште не доживљава као елеменат љубави. Љубав не сме да буде на првом месту емоција. Заљубљеност је заиста нешто што је јако лепо и нешто што је чак и неопходно. Али ако се све заврши на заљубљености, онда је то доказ емотивне незрелости. Уколико се заљубљеност претвори у љубав, а тако би требало да буде, то је онда позитиван смер. Али уколико се све заврши заљубљеношћу, ако је то и почетни, а истовремено и онај крајњи стадијум, онда то није добро за брак. Сводити брачну љубав, па и уопште сваку врсту љубави, искључиво на осећања, на емоције, је погрешно. Јер љубав би требало да буде пре свега осећај за разумевање, спремност на жртву, вазда присутна воља да се прашта, бескрајно стрпљење, наравно и са једне и са друге стране. И у том смислу, онда та љубав може да расте. То је нешто што треба стално да расте, да напредује, наравно да пролази кроз одређена искушења, али искушења, заправо, само брусе ту љубав и људи се препознају кроз начин како ту своју љубав живе, како, у правом смислу, подносе једно друго.
А онда, када крену тим путем, нека не забораве једно: они из цркве после венчања не излазе као двоје, излазе као њих троје. Дакле, брачници, муж и жена које предводи Христос. И сваки онај брак у коме ће муж и жена дозволити, да је Господ не други или трећи у том браку, него да је Господ први и да их он води и управља тим браком, да их руководи, да их усмерава, да осмишљава, тај брак јесте већ од првога дана на путу задобијања блаженства.
